Profesoricu Univerziteta u Istočnom Sarajevu Zlatiborku Popov-Momčinović i njenog sina, koji je dječak iz autističnog spektra, jedan od sarajevskih taksista izbacio je jučer iz vozila zbog vriska dječaka. “Taksisto šta Vas je to moje dete uvredilo, šta je uradilo? Ono je dete bez broja, još jedno od nebrojene dece sa autizmom i teškoćama kojima se prava rado i olako krše, a Vi bar imate broj i licencu, a on je izgleda nema. Da li Vam je moje dete oštetilo auto ili slično, malo je lupilo o prozor Vašeg auta, pa da ga izbacite na vetru a oblaci se spuštali nisko s pretnjom još jednog pljuska! Ali ovaj pljusak poniženja neću nikad zaboraviti, a nadam se ni drugi sugrađani i sugrađanke. Vožnja prekinuta je plaćena i dok ste po džepovima tražili marku kusur, i čekali podobne mušterije, a već su bili na proširenju, nadam se eto da Vam se isplatilo i da će Vam se isplatiti!”, napisala je majka na svom Facebook profilu nakon ovog događaja.Za Interview.ba govorila je o reakcijama taksiste, njenog sina, potrebnim sistemskim rješenjima u vezi javnog prijevoza, te današnjoj posjeti gradonačelniku Sarajeva Abdulahu Skaki.
KO ĆE SE MENI IZVINITI! „Ja sam prestala da se izvinjavam ako moj sin i ja odemo u prodavnicu da nešto kupimo, a on vršiti. Ranije sam se stalno nešto izvinjavala, a sad razmišljam, da li treba neko meni da se izvini što ne razume mene i mog sina“?
INTERVIEW.BA: Kako je izgledala vožnja s taksistom koji je izbacio iz automobile Vas i Vašeg sina?
POPOV-MOMČINOVIĆ: Dan je bio baš grozan. Na cesti je bio totalni kolaps, a vozači su jedni drugima uletali u trake. Dok smo se vozili, primetila sam da je taksista nervozan i da se ne snalazi baš najbolje u toj situaciji. S tim u vezi ne bih želela da ovo bude napad na njega kao osobu, kao pojedinca, pogotovo što sam posle čula iz Udruženja Sarajevo taxi da je i on doživeo stres, te da je potražio medicinsku pomoć. Ne želim da se i on kao osoba javno linčuje. Saznala sam da se ranije nije sretao s takvom decom i takvom populacijom. Kada vratim film, ne želim da bude nešto protiv njega upereno, već da se podigne svest. Vozač se verovatno zabrinuo za bezbednost, međutim možda je mogao to na neki ljudski način da kaže i bolje pojasni kako se i on oseća.
INTERVIEW.BA: Kako vam je rekao da napustite automobil?
POPOV-MOMČINOVIĆ: On je vrlo slabo komunicirao. Pokušala sam da svoje dete umirim, međutim nisam u tome uspela, iako uvek uspem. Dete voli vožnju, ali se nekad desi da bude dodatno nervozon, da vršti i tome slično. Onda sam primetila da taksisti to jako smeta i da je najbolje kako je on rekao da izađemo iz vozila.
INTERVIEW.BA: Nakon što ste napustili vozilo, kako je reagovao Vaš sin?
POPOV-MOMČINOVIĆ: Deca iz autističnog spektra drugačije reagiju, jednostavno drugačije percipiraju stvari. Moj sin nije razumeo o čemu se radi. Samo sam mu rekla „moramo izaći, nisi bio dobar“. S obzirom na to da je on iz tog spektra, nije pokazao negativnu energiju ili bilo šta drugo, samo smo izašli iz auta i snašli smo se za dalje. Ono što boli je da se stalno moramo snalaziti, i da nema sistemske podrške.
INTERVIEW.BA: Na koji način ste vi to kao majka doživjeli? Koliko boli nerazumijevanje okoline jednu majku?
POPOV-MOMČINOVIĆ: Ti neki sitni znaci koji stižu iz okoline su naš život. Mi smo osetljiviji od drugih, pa to dodatno teže proživljavamo, što je potpuno normalno, ako znamo ljudsku psihu. Međutim, nekako vremenom prihvatimo odbrambene mehanizme da neka ponašanja okoline gurnemo u stranu i da ih ne primetimo. Ja sam prestala da se izvinjavam ako moj sin i ja odemo u prodavnicu da nešto kupimo, a on vršiti. Ranije sam se stalno nešto izvinjavala, a sad razmišljam, da li treba neko meni da se izvini što ne razumije mene i mog sina?
INTERVIEW.BA: Da li nailazite na razumijevanje okoline kada je u pitanju Vaše dijete?
POPOV-MOMČINOVIĆ: Ima tih finih gestova, na primer kada odete u prodavnicu neko vam drži korpu, vadi vam stvari, jer dete je nervozno. S druge strane ima i onih loših, ponašaju se nezainteresovano, tipkaju na telefonu, na licu mu vidim da misli „hajde plati i spakuj ono što si kupila“. Što se tiče taksista uglavnom sam nailazila na razumevanje i toleranciju kad bi moj sin igrao neku igricu, puštao muziku i tome slično. Gradimo mehanizme i onda nas ti fini primeri ohrabre, a negativni obeshrabre, pa se borimo između krajnosti svako na svoj način.
INTERVIEW.BA: Pitanje javnog prijevoza za djecu iz autističnog spektra ili djecu/osobe s bilo kakvim poteškoćama bi se trebalo sistemski riješiti. Koliko se na tome radu u Kantonu Sarajevo?
POPOV-MOMČINOVIĆ: Što se tiče dece iz ovog spektra bitno je prevoz sistemski urediti. Imamo veliki broj samostalnih roditeljki, koje rade kod privatnika i ne mogu da odu po dete, te stoga plate prevoze za dete. Nikad ne znamo da li će naša deca kako rastu za četiri godine u tramvaju napraviti neku scenu, koja može biti nelagodna za druge putnike. Iz neki drugih komentara koje smo mogli pratiti po društvenim mrežama vidimo da često neki taksisti odbijaju da voze starije ljude koji koriste ortopedska pomagala samo zato što je vožnja kratka. Meni je to nedopustivo! To su stvari koje se tiču kodeksa, ali se moraju i sistemski riješiti.
INTERVIEW.BA: Danas ste bili kod gradonačelnika Sarajeva Abdulaha Skake. Šta Vam je on kazao povodom jučerašnjeg događaja. Da li je ponudio neka konkretna rješenja?
POPOV-MOMČINOVIĆ: Gradonačelnik je pokazao senzibilnost prema ovome što se desilo i potrebu da se iznađe konstruktivno rešenje. Ovo je jedan fin gest njega kao gradonačelnika. Nadam da će se to i realizovati i da se neće završiti samo na gestu neke uljudnosti. Odgovornost političkih dužnosnika je da se i nešto konkretno uradi… Svesni smo svi da nam je prevoz u jako lošem stanju. A za osobe sa poteškoćama i sa invaliditetom je dodatno otežavajući pa i diskriminatorski.
