Ana Janković, članica organizacije “Otvorena komunikacija” iz Beograda, ovogodišnja je učesnica treninga trenera za rad sa učenicima na sesijama simulacije Međunarodnog krivičnog suda Zapadni Balkan(MICC WeB) iz oblasti prava, ljudskih prava i medija, koji se održava u sklopu projekta “Budi inspiracija” uz podršku USAID-a, a kojeg implementira NDI BiH sa partnerima Fondacijom INFOHOUSE i YIHR BiH. Iako se radi o simulaciji suda, primarni cilj ovog projekta jeste suočavanje i razgovor mladih o teškim temama iz bliske prošlosti, a Janković je za Interview.ba govorila o svom iskustvu, konceptu cijelog projekta, ali i razbijanju predrasuda.
KRAJNJI CILJ JE RAZBITI PREDRASUDE: “Nikada ne treba očekivati da ćete vi tog dana u tom trenutku nekome promeniti mišljenje, ali cilj je da se mladima, odnosno učesnicima projekta otvori um, da im pokažete da se može razmišljati na drugačiji način, da čuju priče ljudi koju su preživeli rat u BiH, ali i da uvek postoje dve, u ovom slučaju tri strane priče“.
INTERVIEW.BA: Šta vas je ponukalo da se prijavite na trening za rad sa učenicima na MICC Web sesijama, čime ste bili inspirisani?
JANKOVIĆ: U mojoj organizaciji u kojoj sam od 2015. godine dosta se bavimo promocijom debate, razvoja kritičkog mišljenja, tolerancije…S obzirom da nam je to bio primarni cilj, u jednom trenutku smo rešili da probamo raditi neke druge projekte koji imaju više veze sa pomirenjem u regionu, te razgovora o nekim teškim temama o kojima se prilično izbegava govoriti. Ušli smo u projekte vezane striktno za takve teme i to me je podstaklo da se prijavim i za ovaj, jer sam se uverila da deluje i da ima smisla. Jednostavno, sa učenicima samo treba razgovarati. Profesori i njihovi roditelji su dosta uplašeni i ne slažu se sa određenim retorikama, ili se slažu, ali iz nekih svojih raznih razloga odbijaju da sa mladima iskreno i otvoreno razgovaraju. Ja sam uvidela da su učenici sjajni, žele slušati i razgovarati, i ako im pružite priliku i date im prostor da se priča o temama iz prošlosti, konkretno o ratu, onda to može sjajno da prođe.
INTERVIEW.BA: Nakon završetka ovog treniga, slijedi rad na sesijama sa učenicima iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske. Kakav je koncept sesija?
JANKOVIĆ: Na sesijama će postojati pravni i novinarski deo. U pravnom delu će se raditi na tri slučaja, a učesnici će biti podeljeni na sudije, tužilaštvo i odbranu. Na kraju simulacije suđenja i čitanja presuda se dešava i konferencija za novinare, gde učesnici koji su bili u ulozi sudije, tužilaštva i odbrane odgovaraju na određena postavljena pitanja. Iako se radi o simulaciji suda, nama je ovde primarni cilj upravo razgovor o teškim temama iz prošlosti, a o kojima mladi retko kad razgovaraju, a dobra stvar je što ovde imamo učesnike iz Srbije, BiH i Hrvatske, tako da možemo čuti priče sa svih strana.
INTERVIEW.BA: Koji je krajnji cilj ovog projekta? Šta za mlade znači suočavanje sa prošlošću, i kakvu vezu može imati sa mogućim pomirenjem u regionu?
JANKOVIĆ: Krajnji cilj je razbijanje predrasuda i ukoliko su neki od učesnika odrastali pod raznim ratnim narativima i mržnjom, da se jednostavno takvi narativi razbiju. Nikada ne treba očekivati da ćete vi tog dana u tom trenutku nekome promeniti mišljenje, ali cilj je da se mladima, odnosno učesnicima projekta otvori um, da im pokažete da se može razmišljati na drugačiji način, da čuju priče ljudi koju su preživeli rat u BiH, i da uvijek postoje dvije, u ovom slučaju tri strane priče. I mi treneri nekad imamo određenu predrasudu u smislu da će se desiti neki problem, a zaista retko kada bude. Uglavnom sve prođe super, učesnici se vrlo brzo združe, vrlo brzo shvate da imaju ista interesovanja, da slušaju istu muziku, prate iste sportske klubove, gledaju iste filmove i vrlo brzo se kroz ta njihova interesovanja povežu i shvate da je nebitno kako se neko zove, iz koje zemlje dolazi, te kojoj nacionalnosti pripada. Takve razlike se vrlo brzo prevaziđu. Ukoliko neki učesnici odu, a da nisu potpuno prihvatili celu priču, prilično sam sigurna da odu s gomilom pitanja u glavi, a koja će na kraju sama krenuti da istražuju. Krajnji cilj je da ih postaknemo da razmišljaju na drugačiji način, da sami istražuju, da ne budu vezani za narative i priče koje dobijaju od svoje okoline.
INTERVIEW.BA: Da li je na ovaj način moguće iskorijeniti predrasude koje su, čini se, duboko utisnute u svijest sva tri naroda?
JANKOVIĆ: Ja mislim da jeste, mladim ljudima treba dati šansu i prostor da razgovaraju o stvarima koje nisu pune mržnje i koje ih ne uče pogrešnim stvarima. Iako ovaj projekat traje samo šest dana, mislim da je to sasvim dovoljno jer učesnici nakon tog projekta nastavljaju da se druže. Tu su i silne suze kad se rastaju na kraju sesije, tako da koliko god kratko trajala, ipak ostavi veliki trag na njima i dosta im otvori oči. Sa druge strane, oni vide i mogućnost učestvovanja u drugim projektima tog tipa.
INTERVIEW.BA: Iako često čujemo da prošlost treba zaboraviti, te se okrenuti budućnosti, ovdje se zapravo radi o suprotnome. Suština je suočavanje mladih s prošlošću. Da li je to pravi način?
JANKOVIĆ: Poenta cele priče je da je jako važno suočiti se, jer ako se ne suočimo nikad nećemo moći preći preko toga. Dokle god neke stvari guramo pod tepih, one će stalno isplivavati i ostavljat će negativne posledice. Stalno će biti ta neka opasnost od ponovnih sukoba i svađa. Potrebno je da se desi onaj trenutak kada se vi suočite sa činjenicom da ste pripadnik jednognaroda, i sami sebi kažete “određeni pripadnici mog naroda su činili zločine, ali ne znači da sam ih ja činio”. Dakle, mi ovdje potenciramo na individualnoj odgovornosti, tako da ako je jedan pripadnik nekog narod činio zlodela, ne znači da je automatski ceo narod kriv zbog toga, i to učesnike, odnosno mlade dosta oslobađa. Oni uvek dolaze pod nekom tenzijom da “ako je neko moj nešto uradio automatski sam i ja kriv”. Mi ih prvo oslobodimo od toga, i onda to njima daje prostora da mogu razmišljati, te da nemaju odbojnost prema tim temama. To je jedan proces koji se dešava u toku šest dana kada mladi jednostavno shvate oni nemaju veze s takvim ljudima, ali je bitno da su svesni da su ti ljudi postojali i da kada ispričamo sve te priče i suočimo se sa prošlošću, mi možemo da nastavimo zajednički surađivati i razgovarati o nekim konkretnim stvarima, o napretku, budućnosti itd.
INTERVIEW.BA: Koja je vaša priča o pomirenju, kako ste vi doživjeli to razdoblje?
JANKOVIĆ: Ja sam 1993. godište i s obzirom na to da sam iz Beograda, imala sam jako malo kontakta kroz svoje odrastanje o toj temi. Nikada se nije pričalo, niko nije konkretno razgovarao sa mnom o toj temi. Išla sam u jezičku gimnaziju gde mi je u tom periodu bilo bitno da čitam knjige i idem po galerijama i muzejima i apsolutno me ništa drugo nije interesovalo, sve dok nisam krenula na fakultet. Prisustvovala sam jednoj debati i u tom trenutku sam shvatila da su se dešavale neke stavri o kojima ja ne znam mnogo, a tada sam počela upoznavati ljude koji su iz Hrvatske, BIH, Makedonije i Albanije. Shvatila sam da su ti neki narativi, koje sam ja u nekom periodu ignorisala, jer meni nisu bili važni, zapravo jako opasni jer vas drže vezanim da ne upoznajete ljude. Da nisam ušla u celu ovu priču, ostala bih uskraćena za dosta sjajnih ljudi iz Hrvatske i BiH sa kojima sam konstatno u kontaktu i mimo projekata. Važno je da mladi putuju, jako je tužno kada čujete da deca iz Srbije ili Hrvatske nikada nisu bila u Sarajevu i obrnuto. Prvi put kad sam išla u Zagreb su mi svi pričali “gde ćeš tamo, neko ćete prebiti, neko ćete ubiti”, ali ja sam jako tvrdoglava i rešila sam da odemo, a za Sarajevo već nisam dobijala takve priče jer sam se iz Zgreba vratila puna nekih pozivinih utisaka i bila sam potpuno oduševljena svim tim. Potom su i ljudi videli da sam ja u redu sa celom tom pričom, te su prestali da nameću svoje stavove. Jednostavno, istorija nas previše vezuje da bismo to mogli ignorisati, te da nikad ne posetimo Sarajevo, Zagreb ili Beograd.
INTERVIEW.BA: Pored pravnog dijela, šta ste još naučili tokom ovog treniga?
JANKOVIĆ: Prošli smo rad i priču o ljudskim pravima iz raznih perspektiva. Učili smo kako da priđemo određenim situacijama, tako da ukoliko se pojavi neki učesnik koji ima određene nacionalističke stavove, znamo na koji način da mu pristupimo, a da ga ne izgubimo zauvek. Mi ne želimo da stvorimo neku prepreku u komunikaciji, nego da deci otvorimo put i potaknemo neki novi način razmišljanja, ne bi li on posle promenio svoje stavove. Dakle, učili smo mehanizme kako raditi na tome, i bilo je vrlo poučno. Ovo je jako važno, ne samo za ovaj projekat, nego za bilo kog mladog čoveka koji radi na ovakvim temama, jer se ove tehnike mogu promeniti u razgovoru sa bilo kojom osobom iz okruženja koja ima slične stavove.
INTERVIEW.BA: Slušali ste i priče ratnih veterana, koliko je njihova uloga u sve ovome važna, te koliko mogu doprijeniti pomirenju u region?
JANKOVIĆ: Važno je, ne samo za ovaj projekat, nego za bilo kog mladog čoveka koji radi na ovakvim temama, jer se ove tehnike mogu promeniti u razgovoru sa bilo kojom osobom iz okruženja koja ima slične stavove. Što se tiče savremenih svedoka, odnosno ratnih veterana sa kojim smo ovde razgovarali, bilo je jako potresno. U jednom trenutku mislim da je pola ljudi plakalo. Nije isto kada vi pročitate ili čujete nešto šta se desilo iz druge, treće ili pete ruke, kao kada slušate čoveka koji je imao jako tešku sudbinu za vreme rata, i kada vi vidite šta se njemu sve izdešavalo, koliko je loše prošao sa sve tri strane. Bilo je tu i šale kako bi se atmosfera malo opustila, ali u biti ta knedla u grlu stoji sve vreme dok slušate. Moram da naglasim da su organizacija ratnih veterana najpozvaniji da pričaju o ovoj temi jer su oni prošli horor rata i zaista je jako važno ići po školama i razgovarati sa srednjoškolcima upravo o takvim iskustvima. I sama ja dok nisam čula priče ljudi iz prve ruke, ljudi koji su preživjeli sve to, nisam bila svesna konkretno šta je to rat.
INTERVIEW.BA: Koja je vaša poruku mladima kako bi prevazišli ove predrasude?
JANKOVIĆ: Mladi se ne trebaju plašiti preispitivanja svake moguće činjenice koju dobiju, pročitaju i čuju. Također, ne trebaju se plašiti biti pametniji od svojih profesora i roditelja.
Ovaj tekst je urađen u okviru projekta “Bosna i Hercegovina: Animiranje mladih za pomirenje – Budi inspiracija”koji se sprovodi uz podršku USAID BiH a implementira ga Nacionalni demokratski institute BiH (NDI BiH) uz podršku YIHR BiH I Fondacije INFOHOUSE. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost redakcije.
