Od noći 10 oktobra 2016. godine porodice Edite Malkoč i Selme Agić, dvije studentice koje je usmrtio vozač vozeći nedozvoljenom brzinom, čekaju pravdu. Iako je policija u kratkom roku identificirala počinitelja i pritvorila ga, pravosudna agonija ne prestaje za porodice Malkoč i Agić. Zbog broja odgoda suđenje je već jednom moralo početi iznova. Kome je u interesu da odgađa suđenje, zašto se ne žale disciplinskom tužiocu, da li mediji vrednuju smrti ubijene djece različito, samo su neka od pitanja na koja je, dok čeka još jedno ročište, Rubini Čengić za interview.ba odgovorio Amir Agić.
PONIŽAVAJU NAŠU MRTVU DJECU „Svi nas ponižavaju. Ja se slažem da njegov advokat i drugi treba da ga brane, ali ne mogu ponižavati našu djecu i nas ovim odugovlačenjem. Nas pravosuđe ponižava svojim postupcima. Od mene je Sefićev advokat Čelik tražio da prestanem da govorim za medije, tražio je to od sudije na jednom ročištu, ali sudija mu je rekao da me tuži ako ima neki problem sa mnom i da postoje sudije koji bi se bavili time.“
INTERVIEW.BA:Zašto suđenje za ubistvo vaše kćerke i njene prijateljice Edite Malkoč traje ovako dugo?
AGIĆ: Zato što to neko razvlači. Ne znam kome je u interesu da to tako dugo traje, valjda da bi javnost zaboravila.
INTERVIEW.BA: Ko razvlači i zašto?
AGIĆ: Jedino sud i tužilaštvo, nema ko drugi, ja ne mogu. Možda njegov otac utiče na tužilaštvo i sud, šta ja znam.
INTERVIEW.BA: Šta znate o porodici muškarca kom se sudi za smrt vaše kćeri i njene prijateljice?
AGIĆ: Ništa ne znam, mene on ne zanima. Mene zanima država k’o država, institucije, a nama prođe 28 dana između dva ročišta – to nema nigdje.
INTERVIEW.BA: Jeste li se žalili nekome kao naprimjer disciplinskom tužiocu u VSTV BiH?
AGIĆ: Nisam, nema koristi, šta ću, oni su svi isti, kadija te tuži – kadija ti sudi. Vidjeli ste šta se dešava sa Murizom Memićem – dvije godine se bori da dokaže šta je bilo. Mi znamo šta je bilo i opet se borimo da to izađe na čistac, a moglo je to sve za tri mjeseca.
INTERVIEW.BA: Kako se osjećate na tim ročištima?
AGIĆ: Tužno. Ne znam da objasnim… Poniženo! Svi nas ponižavaju. Ja se slažem da njegov advokat i drugi treba da ga brane, ali ne mogu ponižavati našu djecu i nas ovim odugovlačenjem. Nas pravosuđe ponižava svojim postupcima. Od mene je Sefićev advokat Čelik tražio da prestanem da govorim za medije, tražio je to od sudije na jednom ročištu, ali sudija mu je rekao da me tuži ako ima neki problem sa mnom i da postoje sudije koji bi se bavili time. Njima smeta što ja kažem da je on ubica moje kćeri i kriminalac, a to njegovi otac i mati slušaju. Ali to je moje pravo jer je on ubio dvije djevojke i pobjegao s lica mjesta, Nije im pomogao. Pobjegao je u drugu državu i sada mu sude u državi koju on ne priznaje i još mu to razvlače, pa evo suđenje traje godinu i po. Ali ja sam u pravu, imam argumente i znam šta govorim..
INTERVIEW.BA: Nedavno ste, na skupu podrške ocu Dženana Memića, rekli da se nečeg bojite?
AGIĆ: Ne, niste vi to nešto dobro shvatili, je se ne bojim nikoga i ničega, samo dragog Alaha, njemu se klanjam i njega se bojim, nikoga drugog. Mogao bih ja napraviti dar-mar, ali neću, ja to ne želim. I u ratu sam bio solidan borac, nisam pravio dar-mar, znam šta treba da radim i nema toga čega se bojim.
INTERVIEW.BA: Kako živite sada, nakon smrti svoje kćerke?
AGIĆ: Spominjemo je, ona je stalno s nama, u mislima. Za Đurđevdan joj je bio rođendan, bio je 1. maj i ništa to mi nismo slavili ili obilježavali. Više smo kao biljke, ali moramo živjeti jer imamo još dvoje djece. Oni nam pomažu. Kada moja supruga padne –ja je podignem, kada ja padnem – ona mene podigne. Postali smo nerazdvojni sa Editinim ocem Enesom, redovno se obilazimo, najbolje se razumijemo. Neki su mi zamjerili što sam bio na skupu podrške Murizu Memiću, ali to je bila moja podrška čovjeku koji je izgubio dijete kao i ja. I ponosim se time jer je i Memić bio na svim našim okupljanjima, donio je za godišnjicu smrti cvijeće našim djevojkama…
INTERVIEW.BA: Da li možda mi u medijima imamo različit pristup ovim smrtima, da li možda Selminoj i Editinoj smrti pridajemo manje pažnje, a više govorimo o Memiću i Dragičeviću nego o vama…
AGIĆ: Dešavaju se razne stvari, ali da nije medija – ni bi bilo ništa od ovog, za nas ne bi niko znao, sve bi se prešutjelo. Ali bi moglo da bude malo više pažnje jer ako ne bude pritiska na pravosuđe – ništa se neće desiti. A opet na skupu koji je Memić organizovao sredinom maja se pokazalo kakvi smo ljudi jer u Banjaluku svaku noć dođe dvije-tri hiljade ljudi i to mjesec dana i stoje tamo, a u Sarajevu je bilo jedva dvije hiljade ljudi i ništa.
INTERVIEW.BA: Pa kakvi smo to ljudi?
AGIĆ: Nezainteresovani! Većina misli da nije u njihovom dvorištu i ne interesuje ih, sve nešto preče od prečeg, ali ne daj bože nikome da se ovo desi. Mi kojima se desilo isto najbolje razumijemo jedni druge kako nam je, Enes i ja i Memić i Dragičević. Ja ću ići i u Banjaluku da podržim Dragičevića jer na tome se poznaje koliko smo ljudi i ljudstvo.
INTERVIEW.BA: Imate li neku poruku za ubicu svoje kćeri?
AGIĆ: Nemam! Ima pravda i nad sudijom Igorom Todorovićem i nad tužiteljicom Advijom Hajdo-Balta i nada mnom, nad svima ima pravda. Ako ih nije stid neka odugovlače koliko hoće, ako misle da ga trebaju pustiti na slobodu – naka ga oslobode, ali neka pomisle na djecu svojih prijatelja, sestara, na svoju djecu! Ako ne misle – neka ga puste, neka opet nekoga ubije.
