Zoran Kesić: Vidimo se u Sarajevu, donosim svoj predlog teksta himne BiH!

Popularni satiričar i voditelj TV emisije “24 minuta” dolazi u Sarajevo 5. maja, kada će u Domu mladih izvesti svoju priredbu “Kesić, priče i pesme” u kojoj kombinuje elemente stand up komedije, pozorišta, improvizacije, kabaretskog programa sa izvođenjem pjesama i interakcije sa publikom. Zoran Kesić poznat je po tome što na originalan način analizira aktuelna politička, kulturna i društvena dešavanja u Srbiji, Bosni i Hercegovini i ostalim zemljama nastalim raspadom SFRJ. Za interview.ba Kesić analizira u čiju korist rade političari, zašto djecu liječimo SMS-ovima i zbog koga godinama trpi pritiske.

HUMOR KAO LIJEK “Ne verujem da humorom možemo pokrenuti ozbiljnije društvene promene, ali znam da možemo širiti krug prijatelja. Krug sličnomišljenika, krug ljudi koji sebi dozvoljavaju da kritički primaju informacije, da ne budu zatupljena zombirana stoka koja veruje svemu što pročita u novinama. Da ne budu konzumentski vampiri koji jedu oni što im serviraju ovi krvožedni leširarnki mediji, koji kažu: “NIKADA NEĆETE POVEROVATI KOJA DRŽAVA BI MOGLA SPREČITI IZBIJANJE TREĆEG SVETSKOG RATA (KLIKNITE OVDE DA SAZNATE)”. Tu vest tretiraju jednako kao slučaj prebijene poznate pevačice: “POGLEDAJTE MASNICU PREBIJENE PEVAČICE A NA LINKU ISPOD POGLEDAJTE U KAKO FANCY DOMU ŽIVE”. Užasavam se zaglupljivanja. Ako našom emisijom možemo promeniti samo to, da ljudi shvate kakva govna su prinuđeni svaki dan da čitaju svaki dan u medijima, biću srećan.

Interview.ba: Zorane, najavio si kako za sarajevski nastup pripremaš poseban tekst prilagođen temama aktuelnim u Bosni i Hercegovini. Možemo li već otkriti neke detalje, ili barem aktere o kojima ćemo moći slušati u Sarajevu?

Kesić: Pre svega, bitno je da ljudi naprave razliku između emisije “24 minuta” koja je plod nas šestorice i ove priredbe koju potpisujem samo ja. To su moje priče i pesme u kojima ima svega što mene interesuje, a to jeste politika. Osim politike, tu ima i društvenih fenomena, muško-ženskih odnosa, životinja, religije, sporta, svega onoga što mene lično interesuje.

 

Zanimljiva mi je činjenica da himna BiH zasada nema reči, tako da ću ja ponuditi svoj predlog teksta bosanske himne.

 

Zatim, bliže se izbori. Pozabavićemo se kandidatima, a osvrnuću se i na, u Srbiji, najprepoznatljivije političke aktere iz BiH, a to su svakako gospodin Bakir iz Sarajeva iz gospodin Dodik iz Banjaluke. Pokušaću da vidim šta ih razdvaja, u čemu su možda slični. Imam nekoliko divnih priča vezanih za  Sarajevo, za moje iskustvo iz Sarajeva, kada sam bio poslednji put, a to je bilo davno još 2005. godine.. Tako da, biće dosta premijernog materijala. 

Interview.ba: Tvoja emisija veoma je popularna u BiH, i ovdašnja javnost kao da jedva čeka da prokomentarišeš neku od aktivnosti lokalnih političara. Šta misliš o odnosima država u regiji i njihovih lidera, osim što su, očigledno, dobra inspiracija za tvoj humor? Koliko rade na tome da građanima bude bolje?

Zoran Kesić: Oni kad kažu “mi” ne misle generalno na narod, već misle na sebe, suprugu, rodbinu, prijatelje, stranačke kolege. Oni i rade da IM bude bolje. Ja ne vidim u ovim našim državicama neku svežu političku snagu od ovih koji su na vlasti. Pa bilo da su to ovi iz tročlanog tijela ili threesome kako bi vaš bosanski rekao… U Hrvatskoj ove snage HDZ-ovske, ili kod nas ove preobučene radikale koji se sad zovu naprednjaci. Zaista, vidim da je jedini motiv što duže zadržavanje na vlasti i ostanak na fotelji. Najbolji predstavnik toga vam je upravo u nedelju pobedio i vratio se na fotelju u Crnu Goru. Milo Đukanović, kralj Crne gore koji je trideset godina navučen na vlast. Pokušao je par puta da se skine sa vlasti, nije išlo, rekao je ne ide i vraćam se u fotelje.

Interview.ba: Jednom si izjavio da ti političari šalju vijesti o sebi kako bi se pojavili u emisiji. Šta to, zapravo, znači: da li je tvoja emisija postala korektiv i utječe na to da političari razmišljaju o svojim postupcima ili se jednostavno žele biti viđeni u popularnoj emisiji?

Kesić: Ponekad mi se čini da namerno pričaju gluposti da bi se pojavili u našoj emisiji. Jer, prosto je neverovatno da neko izgovara takve nebuloze. Oni znaju da se naša emisija bavi glupostima. To je postalo tako apsurdno, što luđe – to bolje, što gluplje – to bolje, što nelogičnije – to bolje. Prosto je retkost naići na neku zdravorazumsku izjavu.

Interview.ba: Mnoge emisije koje su kritički pristupale političkoj situaciji u Srbiji nisu preživjele, neki će reći, pritiske ljudi na vlasti. Mahom su gubili povjerenje svojih medija koji nisu htjeli produžiti saradnju s njima. Najpoznatiji primjer je “Utisak nedelje” Olje Bećković, priča koja je uzdrmala čak I regionalnu javnost I pokrenula priču o slobodi u medijima. Sudeći prema komentarima tvojih gledalaca na društevnim mrežama, mnogi se plaše da će neko, iz nekih razloga, uspjeti uskratiti emitovanje tvoje emisije. Suočavaš li se sa pritiscima te vrste, s obzirom da “ne štediš” ni političare na vlasti, ali ni opozicionare?

Kesić: Pod uticajem pitanja poput ovog vašeg, pod uticajem svakodnevnih pitanja običnih ljudi, taksita, ljudi u prodavnici, a tipa su “Dokle ćete vi ovako? Kako možete, bliži vam se kraj” ja konstatno imam osećaj da neki teg, već četiri godine koliko postoji emisija, visi nad mojom glavom i samo što se nije srušio. Ali kad toliko dugo imaš teg nad glavom, ti se prosto navikneš na njega. Ja ga više ne primećujem. Dok radimo emisiju, mi uživamo i zaboravimo da se on gore klati nad našim glavama. Jer, kad bismo stalno gledali u teg, ne bismo mogli da se fokusiramo na scenario. Tako da, što se tega tiče, slobodno nek se klati. Kad padne – padne. Mi svaki pokušavamo iskoristiti da viknemo ono što želimo. Pre svega, kao građani a potom kao satiričari.

Interview.ba: Pored političke satire, kroz svoju emisiju promovišeš mlade umjetnike, pozitivne priče, daješ medijski prostor onima koji ga nigdje drugo ne mogu dobiti, a nerijetko podržavaš I humanitarne akcije. Koliko je bitno da javne ličnosti na taj način promovišu pozitivne vrijednosti, i kakvo bismo društvo imali kad bi svi iskoristili poziciju svoje popularnosti da govore o ovakvim stvarima?

Kesić: Sebični lični interesi. Prioriteti. Svako postavlja svoje prioritete. Daleko od toga da je moj prioritet ostvarivanje srećnog, berićetnog, blagoslovenog društva. Moj prioritet je, iskren sam u tome, moj lični uspeh. Uspeh, pre svega, moje porodice. Da kupimo stan jer smo podstanari. Razgovarate sa TV zvezdom koja je podstanar. Što ja ne bih imao stan ili kuću na moru? Međutim, vidite šta je.

Osim mojih ličnih prioriteta, ja prosto mislim da je stvar kućnog vaspitanja misliti i na one od kojih zarađuješ. U mom slučaju, to su gledaoci, to je narod. Pa ako ja narodu mogu da vratim malo, zašto to ne bih učinio?

Ako će nekome značiti da pomenemo nešto, da pokrenemo neke stvari, da ukažemo na nešto što narodu smeta – mi ćemo to da učinimo. Ne zato da bi nas narod voleo, nego zato što mislimo da je to ispravno. Ništa drugo ne radimo, nego se borimo protiv laži, gluposti i nepravde. Da, mislim da je nepravda da se deca leče SMS-ovima. Mislim da je nepravda da mi kao medijski radnici moramo da uzimamo ulogu Boga i da odlučujemo da li ćemo pokrenuti akciju za malu Milicu a mali Nemanja neka sačeka, ima vremena. Nadamo se da ima vremena. Ne volim da radim humanitarne akcije jer posle me grize savest što sam pokrenuo akciju za jedno dete a nemam vremena za drugo, jer ne želim da mi se emisija pretvori u humanitarni apel. Ali u našoj državi moraš tako.

Interview.ba:  Kroz specifičan humor govoriš o zaista ozbiljnim društvenim anomalijama. Dodiruješ srca, podstičeš lučenje endorfina i aktiviraš moždane ćelije mnogih. Kroz smijeh, svojoj publici prezentuješ neke značajne istine o svijetu u kojem žive. Usudio bih se reći i da mijenjaš stavove ljudi, čineći ih boljim. Misliš li da su humor i satira dovoljno moćni da mijenjaju društvo?

Kesić: Ne verujem da humorom možemo pokrenuti ozbiljnije društvene promene, ali znam da možemo širiti krug prijatelja. Krug sličnomišljenika, krug ljudi koji sebi dozvoljavaju da kritički primaju informacije, da ne budu zatupljena zombirana stoka koja veruje svemu što pročita u novinama. Da ne budu konzumentski vampiri koji jedu oni što im serviraju ovi krvožedni leširarnki mediji, koji kažu: “NIKADA NEĆETE POVEROVATI KOJA DRŽAVA BI MOGLA SPREČITI IZBIJANJE TREĆEG SVETSKOG RATA (KLIKNITE OVDE DA SAZNATE)”. Tu vest tretiraju jednako kao slučaj prebijene poznate pevačice: “POGLEDAJTE MASNICU PREBIJENE PEVAČICE A NA LINKU ISPOD POGLEDAJTE U KAKO FANCY DOMU ŽIVE”. Užasavam se zaglupljivanja. Ako našom emisijom možemo promeniti samo to, da ljudi shvate kakva govna su prinuđeni svaki dan da čitaju svaki dan u medijima, biću srećan.

Interview.ba: Koja je naredna faza? Kako ljudi koji te gledaju i koji se smiju tvojim forama mogu djelovati, kako bi osim gledalaca postali i akteri u kreiranju boljeg mjesta za život svih građana? Gdje su u svemu tome mladi, žele li promjene?

Kesić: Mladi ljudi će se u većem obimu pokrenuti tek onda kada izbije veće sranje. Trenutna količina loših stvari je podnošljiva. Anestezirani su internetom I društvenim mrežama i nemaju motiv da se bune. Da budu revolucionalni, što je valjda u opisu radnog mesta mladog čoveka. Kad sam ja bio mlad, jedva sam čekao da se bunim protiv nepravde. Tada, na svoj način, izlazeći na ulice, bivajući hapšen, vičući, vatreno se zaljubljujući u jednu političku opciju, razočaravajući se, pa opet. Međutim, kad god pomislim da je omladina amorfna, dosadna i da su ljigavi mali puževi (smijeh), oni me ponekad iznenade kad izađu i kažu “Čekaj bre, pa ne može to tako”. A imaju oko čega da se bune. Konkretno u Srbiji, studentima bi trebala smetati gomila lažnih, plagiranih doktorata i diploma od strane ljudi na najvišim pozicijama. Donedavno smo imali predsednika koji je imao lažnu diplomu. E sad, ti ideš na fakultet i znaš da je prvi čovek tvoje zemlje, jebiga, kupio diplomu. A ti vučeš skripte, knjige smaraš se. I ti nemaš potrebu da vikneš “Ljudi bre, ovo nije uredu!”. Pa ako nemaš potrebu a mlad si čovjek, ne mogu te ni ja svojom emisijom naterati da izađeš i vikneš.

 

Prethodna vijest

POVRATAK OTPISANE Dženana Alađuz: Crveni telefon na tribini u Kalesiji

Naredna vijest

Emir Vajzović: U svijesti svakog pojedinca potrebno je razviti koncept medijske pismenosti