Kada sam ja pre 20 godina govorio o svakoj drugoj-trećoj ženi koja trpi nasilje govorili su mi u mojoj užoj okolini da preterujem. Sada posle 15-20 godina mi u familiji vidimo da su neke nama bliske žene trpele nasilje. Što se femicida tiče – naša društva su natopljena nasiljem. Mi smo imali ratove kao najbrutalniji vid nasilja. Posledice tih ratova nisu sanirane. Konzervativne i nacionalističke snage i dalje dižu glavu i vraćaju nas u odnose u društvu koji su nabijeni nasiljem, kaže Đajić
Razgovarala: Rubina ČENGIĆ
Miloš Đajić je aktivista iz Srbije i osnivač Centra modernih vještina. Zagovara poštivanje ljudskih prava, pravdu i poštovanje javnog interesa, nastoji da živi feminizam, kao viši stepen jednakopravnosti. Često predaje mladima/studentima, a krajem maja će na Jahorini na ovogodišnjoj konferenciji Proactiv moderirati debatu na temu Rodna ravnopravnost – istrošena fraza ili stvarno radimo na tome.
INTERVIEW: Na konferenciji Proactiv ćete moderirati debatu o rodnoj ravnopravnosti – u kom pravcu će ići vaše moderiranje i kakav značaj imaju ovakve konferencije?
ĐAJIĆ: Moj zadatak je da sa učesnicima pre svega razgovaram na temu radnih prava žena, društveno odgovornog poslovanja u funkciji promocije rodne ravnopravnosti i razvijanja mehanizama za sprečavanje nasilja, ucenjivanja i seksualnog uznemiravanja žena na radnom mestu. Meni je povod za ovu temu bila kampanja našeg Ministarstva za ljudska i manjinska prava Unapredi rodnu ravnopravnost. Oni su prethodne godine videli da kompanije ne poštuju Zakon o rodnoj ravnopravnosti i ne rade ono što im zakon nalaže, pa su mudro izabrali kampanju kao način da skrenu pažnju javnosti i potroše naš novac. Ja sam pre za to da se iskoriste zakonske mogućnosti i kazne kompanije, a da se taj prikupljeni novac od kazni usmeri na podizanje svesti recimo dečaka i devojčica u srednjim školama.
Nema više muških i ženskih poslova
INTERVIEW: Kako vi idite žene na tržištu rada – statistike pokazuju da su obrazovanije od muškaraca, ali da posao čekaju znatno duže nego muškarci?
ĐAJIĆ: Tu vidim nekoliko ključnih izazove koje naša društva i zakonodavstvo moraju rešiti. Jedan je razlika u platama za rad iste odgovornosti. Bar u Srbiji, a verujem i u regiji, razlika između prosečnih plata žena i muškaraca se povećava. Drugi veliki izazov je kako da sprečimo nasilje, uznemiravanje i diskriminaciju žena na radnim mestima. Treći izazov je kako da učinimo naše kompanije propustljivijim za žene.
INTERVIEW: Pa kako?
To su sve dugoročni procesi za koje je potrebna volja da se stvari menjaju. Pre svega, moramo shvatiti da danas nema muških i ženskih poslova i da i muškarci i žene imaju talente bukvalno za sve vrste poslova. Muškarci takođe moraju postati svesni da zarad i njihovog ličnog većeg blagostanja i boljitka moraju dopustiti da se talenti, znanja i kapaciteti žena ostvaruju. Kompanije moraju da razmišljaju o tome da danas, bar na fakultetima Beogradskog Univerziteta, više diplomiranih studenata su žene, masteriraju više žene a još uvek su momci i devojke egal na doktorskim studijama. To znači da će u skoroj budućnosti žene zahvaljujući boljim referencama sa fakulteta preuzimati rukovodeće pozicije. Da bi se njihove profesionalne ambicije ostvarivale od čega će koristi imati i kompanije i žene i društvo potrebno je dosta toga promeniti.
INTERVIEW: Ko bi trebao raditi na razvoju ili jačanju rodne ravnopravnosti u svim oblastima društva i da li se radi na tome, da li su zakoni dovoljni za ravnopravnost?
ĐAJIĆ: Ključni problem je obrazovanje. U našim školama nema mnogo govora o rodnoj ravnopravnosti. Dečaci nemaju nikakva znanja o tome, a današnji muškarci u XXI veku ne mogu sebe smatrati emancipovanim ukoliko ne poštuju pravila ravnopravnosti. Udžbenici su i dalje bogati primerima stereotipnog posmatranja žena u društvu.
INTERVIEW: Posljednjih godina je, čini mi se, nasilje nad ženama izraženije nego ikada, bilježimo veliki broj slučajeva femicida – šta se događa, kako to razumijete?
ĐAJIĆ: Mislim da nije veće, nego da je samo vidljivije. Žene su ipak donekle ohrabrene da o nasilju govore. Kada sam ja pre 20 godina govorio o svakoj drugoj-trećoj ženi koja trpi nasilje govorili su mi u mojoj užoj okolini da preterujem. Sada posle 15-20 godina mi u familiji vidimo da su neke nama bliske žene trpele nasilje. Što se femicida tiče – naša društva su natopljena nasiljem. Mi smo imali ratove kao najbrutalniji vid nasilja. Posledice tih ratova nisu sanirane. Konzervativne i nacionalističke snage i dalje dižu glavu i vraćaju nas u odnose u društvu koji su nabijeni nasiljem.
Strožiji zakoni
INTERVIEW: Gdje griješimo u pristupu femicidu, pa da ubice žena ne razumiju da je to pogrešno?
ĐAJIĆ: Ključni problem su mediji i obrazovanje muškaraca za njihovu novu ulogu u XXI veku. Drugi važan problem je sistem obrazovanja gde bi morala da bude uvedena nulta tolerancija na svaki vid nasilja. Muškarci i dalje doživaljavaju svoje partnerke kao stvar koja njima pripada i koja je njihova, a ne vide ih kao osobe koje imaju svoje odluke, ciljeve i stremljenja. Ljubomora ubija i zato je toliki broj femicida. Patrijarhat je doveo do toga da je muškarce sramota da pitaju za pomoć stručnog lica. Prvi put kada vam se javi misao da nečijim ubistvom možete da rešite neki problem vi treba da potražite pomoć.
INTERVIEW: Mizoginija i nasilje nad ženama su vrlo prisutno, posebno u online sferi – kako smo došli do toga?
ĐAJIĆ: Internet je posebno poglavlje u kojem dominira govor mržnje. Zahvaljujući potencijalima interneta svako biće na ovoj planeti misli da može nekažnjeno da govori svoj sud o drugom pri tom vređajući i činiti verbalno nasilje. Potrebni su nam strožiji zakoni, brže reakcije internet-giganta i bolje obrazovanje o pre svega digitalnoj pismenosti.
Snage koje vraćaju u prošlost
INTERVIEW: Gdje je ili kakva je uloga aktivizma, civilnog društva i koliko su oni zaista moćni, koliko koriste tu moć ako je imaju, gdje se to vidi?
ĐAJIĆ: Danas borbu protiv snaga koje bi da nas vrate u prošlost na žalost vode samo aktivistkinje i aktivisti iz civilnog sektora. Da nije njih – politika kompromisa bi se lako potkusurila i s rodnom ravnopravnošću. Evo vam primer Švedske, koja je bila prva zemlja u kojoj je uvedena rodna ravnopravnost kao zvanična spoljna politika. Danas je Švedska sa nacionalistima na vlasti odustala od toga ili bar promenila kurs u smislu da je ublažila ono što je bilo svetli primer za čitav svet.
INTERVIEW: Zašto mu u regiji nemamo feministički pokret ili vlade s više žena koje imaju stav, koje su glasne, koje se suprotstavljaju?
ĐAJIĆ: Mi imamo feministički pokret i tu se ne bih složio s vama. Evo sad su se žene iz čitave regije okupile da u borbi protiv nepravedne SLAPP tužbu podrže Besimu Borić jer je tražila da oni koji imaju iskustva sa nasiljem u porodici ne mogu biti ministri niti na javnim funkcijama. Postoji i Antifašistička mreža žena koja se okupila u Bosanskom Petrovcu na obeležavanju 75 godina od osnivanja AFŽ. Žene u Novom Sadu, a i u drugim zemljama su reagovale akcijama na ulici i pružile podršku ženama Bosne i Hercegovine kada se desio zločin u Gradačcu. Ta zajednica postoji, ali nije velika, oko toga sam saglasan. Problem je takođe jer su pre svega muškarci feminizam kao reč proterali i učinili je ružnom. Stalno govore o feministkinjama kao ženama koje mrze muškarce što nije tačno. Feminizam u svojoj sušti znači da smatrate da su muškarci i žene ravnopravni u svemu što rade. Zato se ljudi iznenade kada ja za sebe kažem da sam feminista.
Takve žene su oko nas i treba ih podržati
INTERVIEW: Imate li ideju zašto žene ne glasaju za žene, nego glasaju za nasilnike, neosjetljive likove, tradicionaliste?
ĐAJIĆ: Mnogo je tu uzroka i dosta je slojevito, ali ajde da probam da objasnim. Prvi razlog je što smo u civilizacijskom razvoju prvo bili svet gde žene nisu imale biračko pravo. Tako reći nisu postojale. Zatim su dobile pravo glasa, pa pravo kandidovanja. Sve do XXI veka bilo ih je tu i tamo, ali u zanemarljivom broju. Zatim smo se kao društva izborili za takozvane kvote, odnosno afirmativne akcije koje su doprinele da imamo minimum 30% žena u parlamentima. Sociolozi su odavno zaključili da je minimalni broj neophodan za promenu upravo 30%. E, onda su žene došle na funkcije, ali nisu imale snage, niti podrške da postojeće sisteme koje su ustanovili muškarci menjaju. Neke su preuzimale muške modele ponašanja, vladanja i korišćenja moći i one su onda bile primer za žene koje glasaju i ženama se to nije svidelo. To je jedno od objašnjenja. Trebaju nam svesne, hrabre, sposobne i samopouzdane žene koje će politiku doživaljavati kao mogućnost za promenu i unapređenje položaja žena. Takve žene su oko nas i treba ih podržati.
INTERVIEW: Gdje biste smjestili Žene u crnom i koja je njihova uloga i značaj?
ĐAJIĆ: One su dragocene kao korektiv naših društava. Bez tih hrabrih žena ne bi bilo snažnog antiratnog pokreta. One su te koje su učinile da se vidiljvost zločina prema ženama u ratu vidi. Danas one podsećaju da su se zločini dogodili, da je malo krivaca osuđeno, da je rat kao mogućnost rešavanja društvenih sporova nedopustiv i nepotreban. One su uvek na strani feminizma i progresa prava žena.
INTERVIEW: Možete li izdvojiti još neku grupu/organizaciju/pokret žena koji je posebno dobar ili posebno loš za položaj žena u društvu i rodnu ravnopravnost?
ĐAJIĆ: Kod nas u Srbiji imamo neformalnu mrežu Ženska platforma za razvoj Srbije. Ona će sledeće godine slaviti 25 godina postojanja. To je prostor gde žene iz svih sfera društva razgovaraju i predlažu rešenja. Kao loše primere mogu navesti pokrete žena koji vode borbu protiv rodne ravnopravnosti.
Kuhinja, deca i crkva
INTERVIEW: Insistiram na pojmu rod jer je u kontekstu ravnopravnosti znatno širi od pola – kako vidite sve jače prisustvo antirodnih pokreta?
ĐAJIĆ: Kao što sam već rekao – konzervativne strane u društvu žele da žene vrate u njihove prastare uloge kuhinja, deca i crkva (Kinder, Küche, Kirche). Ono što je zanimljivo je da u svetu duboko podeljenom zbog rata u Ukrajini takve snage sarađuju i koriste zajednička sredstva jer su im zajednički neprijatelj upravo žene. Vi imate konzervativne snage koje podržavaju Donalda Trumpa, koje skupljaju novac, pa ga zajedno sa ruskim oligarsima upućuju na ove naše prostore i u zemlje bivše Istočne Evrope, ali i nacionalistima u zapadnim zemljama. Biraju teme koje dele društvo i zalažu se za ukidanje simbola promene koja je urađena. Kod nas su izabrali rodno senzitivni jezik kao način da se trude da obore čitav Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Negde druge su na meti LGBTI zajednice kao u Mađarskoj i Rusiji. Oslanjaju se na savezništva sa Crkvom/ama, a tamo gde se crkva meša u državu i nauku nema mnogo sreće jer je vera u neku svevišnju snagu individualna stvar svakog od nas.
Ne posmatraj. Reaguj!
INTERVIEW: Ako sam dobro obaviještena Vi ili Centar ili grupa organizacija ste pokrenuli jedan projekat protiv nasilja – o čemu se radi i kako to ide, da li bi model bio primjenjiv i drugdje, možda i u BiH?
ĐAJIĆ: Mi smo pokrenuli Inicijativu Ne posmatraj. Reaguj! koja okuplja muškarce koji se bore protiv nasilja prema ženama. To je nerformalna inicijativa i imamo i članova iz Bosne i Hercegovine. Inicijativa reaguje u svakoj situaciji nasilja upućujući različite inicijative prema institucijama. Zalažemo se za uvođenje femicida kao posebnog krivičnog dela i Krivični zakonik, zatim definisanja Osvetničke pornografije kao posebnog krivičnog dela, uključivanja seksualnog uznemiravanja i nasilja u protokole borbe protiv vršnjačkog nasilja u školama u Srbiji. To su samo neke od ideja. Kroz kampanje, zajednicu na Viber platformi i obrazovne seminare i konferencije pokušavamo da skrenemo pažnju muškaraca na to da se njihova uloga u Xxi veku promenila i da i oni moraju da se menjaju. Pozivam sve vaše čitatelje da se priključe Viber zajednici i da prate web sajt www.reaguj.org
INTERVIEW: Možete li za one koji ne znaju malo predstaviti Centar modernih veština?
ĐAJIĆ: CMV je organizacija koja se već 25 godina bavi promenama u društvu kroz kampanje, javno zagovaranje (advocacy), konferencije, obuke, priručnike, treninge, blogove… Posebno smo usmereni na rad sa muškarcima i njihovoj borbi za rodnu ravnopravnost. Bavimo se u širem smislu politikom gurajući kao Sizif kamen promene u društvu u segmentima politike, rodne ravnopravnosti, radnih prava i zaštite životne sredine.
