Nakon stravičnog podatka da je prošle godine u BiH zabilježen rekordan broj samoubojstava, čak 411, prof. dr. Jasna Bajraktarević savjetuje kako da um, a ne samo tijelo prežive koronu. Ističe kako, na žalost postajemo sve manje empatični, te upozorava kako je među njenim klijentima sve više djece, mladih koji pokušavaju samoubojstvo. Otkriva koje tajne krije naš mozak. I savjetuje kako da naučimo usporiti.
Razgovarala: Senka KURT
Prof. dr. Jasna Bajraktarević stručnjakinja je za psihologiju ličnosti. Desetljećima je to njena okupacija. Danas je teško za dr. Bajraktarević reći da je samo psiholog. Ona je i neurofeedback – EEG – biofeedback terapeut, osnivačica i vlasnica psihološkog savjetovališta “PsychoPractice” u Sarajevu.
Iza ovih kompliciranih naziva nalazi se potpuno nova nauka promatranja našeg uma.
Sa dr. Bajraktarević razgovarali smo nakon što je objavljena stravičan podatak da je prošle godine u BiH zabilježen rekordan broj samoubojstava, pričali smo o tome kako djeca, mladi nerijetko pokušaju oduzeti sebi život, tražili razloge u koroni, istina bezuspješno i zaključili – većina naših problema urokovano je time što stalno nešto jurimo. I kad prestanemo da jurimo naš mozak nastavlja…
Interview: Šta je je to u mentalnom, društvenom i socijalnom smislu donijela pandemija koronavirusa?
Bajraktarević: Donela nam je potpuno novi život, potpuno novu promenu, na koju naravno, nismo bili spremni, pošto je bila toliko radikalna. Mi smo, u jednom jedinom danu, morali da promenimo percepciju čitavog sveta i svih naših navika. Šta je razlika između onih koji su koronu podneli lakše, onih koji su koronu preležali na najteži mogući način i onih koji nisu imali koronu? Osim u samoj vrsti virusa, suštinski, organizam ljudi koji su bili spremni na prilagođavanje je puno bolje to podneo. Gde smo napravili problem u svemu? Zašto je taj mentalni aspekt bio problem? Zato što smo svakodnevno iščekivali da ovo što danas živimo stane. Mi već više od 400 dana čekamo kraj. Kraja neće biti. Zaboravite prošli način života. Naprosto, doći će neki novi, sa novim obrascima ponašanja. Neće uvek biti ovako anksiozno, dramatično, ali u našem životu ostaće maske, distance, online program rada, života, komuniciranja, posete muzejima. Pronašli smo novi modus prilogađavanja, a to znači preživljavanja. Ovo je bio možda najteži, najgori biološki rat s kojim pokušavamo da izađemo na kraj. Kovid je s jedne strane napadao telo, a puno više mentalne, kognitivne procese.
Korona je postala samo novi alat za podrivanje države
Interview: Kako su se ti mentalni procesi ispoljavali?
Bajraktarević: Simptomi su toliko različiti. Imam klijente kojima je nakon preležanog kovida opala kosa, koji su osedeli, ljude koji mesecima ne mogu da vrate fizičku snagu, ljudi koji su anksioznost i depresiju doživljavali u jednom mnogo gorem obliku nego što su do tada imali, ako su imali- Generalno, čitav svet je obuhvatio novi sistem života, koji je s jedne strane donio mnogo toga dobrog, a zavisi od trenutnog stanja da li možemo da se fokusiramo na to dobro. Ili smo samo u situaciji da posmatramo ono najstrašnije što se dogodilo.
Interview: Kad govorimo o državi, društvu u kojem živimo, mi zaista nemamo puno razloga da tražimo dobro u ovoj situaciji. Nema vakcina, previše je mrtvih, sve je neizvjesno… Jesmo li mi u tom smislu u mnogo goroj situaciji nego neko ko živi u sređenoj, državi u kojoj vlada red, poštuju se zakoni?
Bajraktarević: Ako gledate statistike vakcinisanih u ostalim zemljama videćete da ni oni nisu ni blizu da su ispunili kapacitete koje su trebali. Problem sa vakcinama ima svaka zemlja u Evropi, uključujući i one koji ih proizvode. Što se tiče toga, mi nismo puno zaostali. Mi smo imali problem sa establišmentom i prije korone, pa je korona svima dobro došla da dobiju na vremenu, da prodube svoj disfunkcionalan način vođenja države. Korona je dobrodošla onima koji podrivaju državu, korona je postala samo novi alat za podrivanje države. Država je u ovom momentu apsolutno disfunkcionalna zahvaljujući ljudima koji su je uz pomoć korone učinili takvom. Korona nama nije donela probleme. Mi smo ih imali pre korone, jer još uvek nije završeno što je započeto. Očigledno nisu završili u svojim glavama i dalje misle da je moguće doći do nekog prekrajanja i aktuelizirano je u našoj zemlji upravo da bi ovo bilo još jedno trusno područje, kao moneta za potkusurivanje.
Interview: Kako kontrolirati tu ružu vjetrova u glavi – katastrofalan zdravstveni sistem, pa stalno prizivanje rata, ekonomsku nesigurnost. Kako sabiti u glavu, a da ne prošišti kao pretis lonac?
Bajraktarević: Prvo – nemojte gledati informativne emisije. I to vrlo ozbiljno govorim kao psihoterapijski savetnik. Vesti, političke informacije, ekonomske procene. Takve vrste vesti nisu dobre jer su u funkciji raslojavanja i društva na pojedince kojima lako može da se manipuliše. Strah je najbolji način upravljanja ljudima. Ako hoćete da rasturite jedan kolektiv to je najlakše i najbolje strahom. Sad je već evidentno neko ne želi da od ove države napravi funkcionalnu državu. U ovom momentu kada ljudi umiru, zdravstveni radnici su na rubu kolapsa, jer ja radim i sa njima, imate novu pretnju, koja zastrašuje, mogućnost otcepljenja mirnim ili nemirnim putem. To je takva manipulacija. Mi četvrt veka iza rata ovde i dalje pričamo iste priče. I baš u ovom momentu kada su ljudi nagriženi koronom, kad već imamo problema sa mlađom generacijom, kad smo ispustili alate komunikacije s njima, postavljaju se pred nas strahovi kao i pre 20 godina. Kao društvo regrediramo, da bi pojedinci, oligarhija od 5 posto, sprovodili ciljeve koji su vrlo pogubni. Mi nemamo mehanizme da ih zaustavimo. Ni izbori nisu to. Protesti ne funkcionišu. Ima samo jedan mehanizam za sada – isključite se od informacija, napravite svoj mikrosvet, u kojem ćete zajedno sa ljudima koje dobro odvojite od svih ostalih koji vas emotivno iscrpljuju, sa njima preživeti kao u Nojevoj barci.
411 litica s kojih nema natrag
Interview: Čak 411 osoba prošle je godine izvršilo samoubojstvo. To je više od jednoga dnevno. U prva dva mjeseca ove godine evidentirano je 65 samoubojstava. To su stravične brojke?
Bajraktarević: To je dakle posledica onoga što nam se dešava i tog hipnotičkog efekta razvoja ne samo straha u psihološkom smislu nego objektivnog ugrožavanja egzistencije u velikom broju.
Interview: To ima veze sa koronom?
Bajraktarević: To je eskaliralo u koroni jer je pandemija donela strah. Korona je mogla, ali nije morala biti okidač jer bi se i mimo korone nama desio raspad ekonomsko – političkog sistema. Ovde je reč o ciljanoj disfunkcionalnost. Mi imamo izuzetne ljude, pametne, obrazovane, koji bi mogli voditi planetu. Međutim, sve se radi na temelju toga da se ta instruirana disfunkcionalnost stavi upravo u funkciju života svih nas. U jednom momentu ljudi koji su izgubili smisao, predimenzirali problem u kojem se nalaze, nisu imali nikoga pored sebe, zanemarujem ovdje patologiju, oni koji su se odlučili na takav korak, percepirali su svoje okruženje kao liticu s koje nema natrag. Uzroka je puno, ali je činjenica da se sa raslojenim društvom, sa stvaranjem usamljenih individualaca, sa stvaranjem usamljenih disasocijativnih grupa daleko lakše upravlja. Mi imamo tu vrstu, o kojoj je Comski govorio, manipulaciju. I ne samo putem medija nego zaplašivanja strahom. To su Goebbelsove metode o kojima govorimo, koje su prisutne. Teoretski svi to znamo, a zapravo ih ne prepoznajemo. Kada uključimo bilo koju emisiju sa vestima mi nismo svesni koliko nakon toga više nismo isti, koliko smo ranjivi, koliko predimenzioniramo problem, koliko nismo svesni da smo orkuženi sa dvoje troje ljudi koje volimo i koji istinski vole nas. Nikada više nego sada ljubav, prijateljstvo, emocija, bliskost, prisnost nije bila bitnija da nas održi u životu. Nije ovo patetična romantična poruka poslednjeg Mohikanca nego je ovo bukvalno način. Ako imate koga da držite za ruku koji u tom momentu upravo menja percepciju u vašim očima, vi možete da opstanete.
Korona je uništavala ljude koje je strah zarazio više nego sam virus.
Interview: Šta sa onima kojima više nije dovoljno ni to što imaju – divna porodica, dobri prijatelji, siguran posao, a ipak se odluče za očajnički korak ili su depresivni, anksiozni.
Bajraktarević: Tu je došlo do dezintegracije ličnosti bilo na plićem ili dubljem nivou, gde su se ti socijalno adaptivni mehanizmi zakočili i zakazali. Mehanizmi suočavanja sa stresom su napravili kolaps, stali i zaustavili se. Nema se gde i tu je neophodna stručna pomoć. Sam čovek ne može da se izvuče. Sve što sam do sada rekla je kada imate tu adaptiranost organizma da može da se prilagođava.
Interview: A koliko traje ta adaptiranost? Naročito kad tvrdite da će ovo trajati, da je ovo život koji ćemo živjeti… Dokle traju naše baterije, naše rezerve?
Bajraktarević: To zavisi koliko ste bili iscrpljeni do ovog momenta. Neminovno, s godinama, ta patina proživljenih situacija pada na našu ličnost i ostavlja različitu vrstu traga. U tom momentu, kada ste iscrpljeni svojim životom, koliko god on bio ispunjen, ako je previše zahtevao rad nadbubrežne žlezde i adrenalina, sigurno vam je korona doprinela da bude okidač za različitu dezintegraciju ličnosti za koju ste vi nekad bili pripremljeni. U tom momentu je potreban restart.
Interview: Do sada smo razgovarali o zrelim, odraslim ljudima. No, naša djeca, posebno osnovci su također preko noći ušli u svijet koji teško razumijevaju. Kakva su Vaša iskustva, šta se s njima trenutno dešava?
Bajraktarević: Imamo transgeneracijski problem. Svet naših roditelja i način našeg vaspitanja su izumrli. I naš svet izumro je za novu generaciju. Poruke koje mi dajemo, način suočavanja sa svetom, društvom, prijateljima, postignućima je potpuno nefunkcionalan u njihovom svetu, a mi drugi nemamo. Mi nove alate, osim one koje smo doneli od disfunkcionalne generacije prenosimo također disfunkcionalnoj generaciji. Naši saveti su vrlo često kontraproduktivni stanju u kojem se oni nalaze. Šta je rezultat toga? Ti mladi ljudi su izolovane jedinke, koje se trude da takvi ostanu, s percepcijom sveta i života svojih godišta. Oni su praktično, kao deca, ostavljeni na ostrvu, da se snalaze sami.
Interview: Hoćete reći da im naši savjeti ne trebaju?
Bajraktarević: Mi moramo da prilagodimo naše savete da bi njima bili potrebni, upoznavanjem njihovog sveta i selektiranjem, ali bez ega. Evo, Branko Ćopić i “Bašta sljezove boje” je fantastična knjiga, ali za našu generaciju. Njima nikako. Mi to radimo, stari nastavni planovi i programi, stari obrasci ponašanja, to je njima dosadno.
Interview: Usudila bih se reći da su ta djeca depresivna?
Bajraktarević: Imate puno depresivne dece. Oni se samoranjavaju, imate puno pokušaja suicida. Jako puno slučajeva imam. Na nedeljnom nivou jedno do troje dece, od 13 do 20 godine, jer to su deca, onda je to već pandemija u rangu korone.
Interview: Riječ je baš o suicidnoj djeci, mladima?
Bajraktarević: Često se radi o pažnji koja im je potrebna, često su to samo blagi oblici destrukcije, često su to pokušaji suicida, koji nemaju namjeru da bi okončali život. Međutim, gde je problem? Što će se nekome “omaći” da to i uradi. Koristim taj izraz da bi ljudi shvatili koliko je svaka vrsta insinuacije vrlo opasna. Ako niste stručnjak, a i onda morate da procenite sve mehanizme, pogotovo testiranje, koliko neko nosi bazično suicidalnu strukturu ličnosti.
Cinizam, ironija i sarkazam su obrazac ponašanja
Interview: Šta utiče na njihovu suicidnost?
Bajraktarević: Usamljenost i sebičnost. Dakle, toliko je prisutna sebičnost u ovim novim generacijama da oni ne pomažu jedni drugima, izdaju jedni druge, oni su agresivni jedni prema drugima, cinični, sarkastični, izvrgavaju jedni druge ruglu. Oni nemaju vršnjačku podršku.
Interview: Čega je to posljedica, ove izolacije, novog normalnog ili vremena prije korone?
Bajraktarević: Od pre korone. Konzumerizam nas je doveo do toga da su nam društvene mreže krojile način života. Pa je bilo puno bitnije da objavimo fotografiju sa Maldiva ili Dubaija nego što smo seli, par sati pričali intimno sa svojom decom. Izgubila se bliskost. U brak se ulazi bez adekvatne kompatibilnosti prepoznavanja šta nam istinski treba. Onda se bračni partneri često bave sami sobom nego decom, a deca postaju kolateralna šteta neprepoznavanja onog što meni treba, treba mom partneru da bismo funkcionisali zajedno. Međutim, to je samo jedan od milion uzroka koji dovodi do toga. Žao mi je i što ovo moram reći i sama sa prosvetni radnik, ali odgovornost stavljam i na prosvetne radnike. Oni biju dvije velike bitke – s jedne strane s roditeljima, koji svu odgovornost prebacuju na prosvetne radnike, a s druge strane imate određen broj prosvetnih radnika koji su napravili veliku havariju u obrazovnom sistemu. I sad imate decu koja nemaju bliskost sa roditeljima, imate prosvetni kadar među kojima su raritet oni koji entuzijazmom, ljubavi, željom, voljom grade emociju u toj deci. Imate sve manje onoga što je deci potrebno, a i dalje im je potrebno ono što je bilo potrebno i nama – emocija, ljubav, prihvaćenost, pripadnost vršnjacima. Ali, ti vršnjaci su često toliko okrutni, taj CIS (cinizam, ironija, sarkazam) iz sopstvenog osećanja postao je način komunikacije. Retka su deca koja su uspela da se otmu tom sebičnom establišmentu, koji se plasira kao jedina komunikacija, jer se tako prave dominantne osobe i alfe. Oni koji ne žele biti alfe, nemaju pretenziju da dominiraju, koji imaju svoj svet empatije, potrebe za vezivanjem, podrškom, ta deca često su objekat mobinga, bulinga, nasilja.
Interview: Iz iskustva mi se čini da je taj CIS obrazac nešto što je danas prijekopotreban način. Čini mi se da se cinizam, ironija, sarkazam danas cijeni kod djece.
Bajraktarević: Vi imate grupe koje se destruktivno kažnjavaju, samopovrijeđuju i to objavljuju na društvenim mrežama. Jer tek tada pripadaju nekome. Oni zapravo nose poruku – imam bol, pripadam grupi koja nosi bol. Moderno je postalo nekomunicirati s roditeljima, sam i usamljen, buntovnik bez razloga.
Interview: I mi smo u svojom mladim godinama bili buntovnici bez razloga, s roditeljima upadali u svađe bez razloga, ali se nismo samopovrijeđivali, nismo imali suicidne misli.
Bajraktarević: To naše buntovništvo bilo je puno blaže, rekla bih i emotivnije. Mi smo ranije sazrevali, imali smo bezbrižniju situaciju.
Interview: Kažu da ove nove generacije sazrijevaju ranije.
Bajraktarević: U emotivnom smislu mi apsolutno imamo nedoraslu geneciju. Oni ne znaju da dele. Puno je dece koja imaju sve i to je njihov štap dominacije. Imate grupice dece koje zakazuju tuče, decu kojima je bol zajednička komponenta, imate sad novi trend, decu koja prate japanske crtane filmove Anime, koje su često na neki način budu percipirani kao okidači za depresivna, dugotrajna stanja, zbog kojih oni ulaze u jednu vrstu akutne anksioznosti i psihoze, adolescentnih kriza, koje roditelji ne mogu da reše, jer su i sami uplašeni.
Interview: Ko su Vaši najčešći pacijenti kad govorimo o djeci ?
Bajraktarević: To su anksiozna i depresivna deca, deca sa patologijom, kojih je sada sve više. Imamo decu koja dolaze sa simptomatologijom iz širokog psihotičnog spektra. Ali, šta je sad problem? Sada imate potpuno drugačije definicije poremećaja ličnosti od onih koje su nekada postojale. Pogotovo taj granični poremećaj između neurotičnog i psihotičnog i to stvara problem u definisanju. Nešto što je nekada bio poremećaj sada je način života. Vrlo često imate problem da nešto što bismo ranije označavali od graničnog bipolara pa na dalje sada postaje sistem života, pa ste u koliziji sa procenama koje moraju da se standardizuju i prilagođavaju s ovim novim generacijama koje su potpuno drugačije.
Interview: Kako radite sa djecom?
Bajraktarević: Ja imam posebne mehanizme rada, prvo adekvatni terapeuti, zatim nove metode elektrobiokvantne fizike, magnetno polje, rad sa frekvencijama, treninzi, promena frekvencija. Dakle, svaki organ, a ovo važi i za odrasle, način funkcionisanja, hemija, pa i patologija ima svoju frekvenciju. I mi promenom te frekvencije utičemo. Praktično radimo psihoterapiju, neuroterapiju, biorezonantnu terapiju, terapiju u posebnim uslovima, koji pružaju tu kognitivno – razvojnu promenu, naročito emotivnu. Imamo metode kojima gradimo s njima novu percepciju. Radimo i programe učenja jer deci je ogroman problem standardnog učenja i prilagođavanja. Oni su auditivni i vizuelni tipovi. Oni imaju sve veći problem da čitaju knjige i prate nastavu, koja im je dosadna. Ono što mogu da pogledaju na Youtubee njima je daleko vizuelno prijemčivije za mozak. Deca više ne mogu da čitaju knjige jer njihov mozak ne percipira crne redove. Njima su to ravne linije. Stvara im se anksioznost od čitanja. Dakle, sada imamo sasvim drugačiji način usvajanja gradiva. Oni do svake informacije stižu za kratko vreme, ali brzina gubljenja interesovanja je 8 sekundi. To znači da imamo decu koja imaju informaciju, a nemaju znanje i nikada ga neće ni imati jer nisu naučili da pohranjuju znanje.
Ko danas ima koncentraciju da čita Šolohova
Interview: Kad sve to znamo, onda moramo znati da više nema povratka. Nova generacija se neće vratiti knjigama. I šta sada?
Bajraktarević: Moramo naći druge metode. Danas nemate dete koje ima koncentraciju da čita 20 strana Šolohovog opisa Dnjepra u “Tihom Donu”. Mi se više nikada nećemo vratiti da upisujemo reći u kamenu. Tako se ni oni nikada neće vratiti na sistem koji ih mi učimo. Problem je onda što školu ne doživljavaju kao informaciju ili znanju već isključivo da se zadovolji sistem. Ako mi ovaj način ne promenimo postaće potpuno beskoristan.
Interview: Kratko nas provedite kroz ono čime se Vi bavite. Biti psihoterapeut danas se mnogo razlikuje od onoga što su psihoterapeuti bili prije koju godinu.
Bajraktarević: Ja sam razvila kognitivno razvojni neurofeed back centar, te zaokružila to biorezonantnim terapijama. Mi ovdje radimo neuroterapiju, neurofeed back, bodycheck i biorezonantna terapija. Sve se zasniva na temelju frekvencija, elektromagnetnog potencijala, upoređivanje frekvencija organizma sa frekvencijama zdravih organa u softveru samog aparata i onda dolazi do kvalitativnog upoređivanja i do onoga što dobijete u izveštaju. Tu se tačno vidi u kakvom stanju je vaš organizam od intraćelijskog do ekstraćelijskoj nivoa. Dakle, od svih procesa u organizmu, organa, žlezda, apsolutno svega. Dobijemo skrining, koji nije medicinska dijagnostika, koji pokazuje disbalanse u telu koji su vrlo često tako da se klasičnim dijagnostičkim instrumentarijom ne možete otkriti, a nešto se dešava i čovek se ne oseća dobro. Ovo je biokvantna fizika, uvedena upravo zbog velikog broja ljudi koji se nalaze u sivoj zoni, niti su bolesni, medicinski nalazi pokazuju da su zdravi, a osećaju se loše.
Interview: Nije riječ samo za brigu o umu, mentalnom zdravlju već i o tijelu?
Bajraktarević: Mi smo uveli holistički pristup, psiho neuro imuno endokrinološki pristup. U toj kombinaciji mi dobijamo na bodychecku čime je urokovana nečija simptomatologija prouzrokovana psiho vegetativnim problemom. Vrlo često imamo somatizaciju, a ne prepoznajemo da imamo psihički problem. Ovaj holistički pristup daje puno bolja rešenja. Psihoterapije su postale nedovoljne.
Kada se uradi kompletna dijagnostika, radi se biorezonanca, sa širim elektrodama, podrazumijeva rad preko 400 dijagnoza, koje imaju svoj psihološki uzrok i komponentu. Ove su metode prisutne već 50 godina u svetu, a u naučnom smislu su dovedene do toga da budu aplikativne za šire narodne mase. Inače ih je koristila NASA.
Interview: Postoji ovdje i Snozelen multi senzorna soba. Meni izgleda kao izgraonica, puna svijetala, podražaja, muzike. Za šta služi?
Bajraktarević: To su sobe koje postaju sve popularnije u svetu. Same po sebi, kad uđete, svojim bojama aktiviraju levu i desnu hemisferu mozga, u zavisnosti od insuficijencije s kojom neko dolazi. Kod dece s poteškoćama, s kognitivno razvojnim poteškoćama kako automatski reaguju, oni imaju potpuno drugačiju percepciju u toj sobi, sa njima se lakše radi, dolazi do razvoja. Mozak je neuroplastičan. To znači da ako se jedan deo, jedan put vezane sinapse između dva neurona, iz bilo kojeg razloga prekine, mozak je toliko plastičan da će napraviti novi put.
Interview: Vi zapravo pomažete mozgu da naše sam sebe koristeći neurofeed back?
Bajraktarević: Riječ je o samoregulaciji mozga. Vi dolazite s jednom frekvencijom, mi na jednoj skali određujemo put frekvencije, traži se ona koja je najproduktivnija za vaš mozak. Zato i postoji neurofeedback trening, kako bi se mozak vratio u formu.
Interview: Svjedoci smo da sve više nas, sve češće doživljava anksiozne napade ili epizode, ali mi se čini da se prema tome odnosimo prilično relaksirano. Kad prođu, prođu i naše brige. Šta je zapravo anksioznost o kojoj toliko pričamo, a malo znamo?
Bajraktarević: Ja sam jedna od retkih koja će reći da su anksioznost i anksiozni napadi nama prijatelji. Jer anksiozni napad naiđe u trenutku kada vam mozak šalje poruku da se nešto dešava u organizmu. To je posljednja poruka i većina trči do lekara. I na kraju većina zaključi da im treba psiholog. Vrlo često se utvrdi da je anksiozni napad poruka organizma da nešto mora da se promeni. Anksiozni napad nastaje u momentu kada se na nesvesnom nivou suočavamo sa nečim što ne možemo promeniti u tom momentu, a ne možemo više da podnesemo. Osećamo se u početku kao da smo u za broj manjem ronilačkom odelu, a onda kao da neko to odele steže. Mozak prvo šalje poruke kroz snove, pa kroz omaške u govoru, glavobolje, bolove u kičmi, različitu vrstu bola u želucu… Mozak koristi blage načine da upozori da vam se nešto dešava. Anksiozni napad dođe na kraju kao šamarčina, poslije kojeg je jasno o čemu se radi.
Interview: Depresija i anksioznost postali su tako sastavni dio naših života. Starije generacije kroz podsmijeh govore da smo mi to izmislili i da toga u njihovo vrijeme nije bilo.
Bajraktarević: To nije daleko od istine jer do pre 30 depresija se pominjala vrlo retko u običnoj komunikaciji. Anksioznost je pre 30 godina počela biti sastavni dio našeg života. Brzina i način života su dopineli da mi konstantno nešto jurimo. I kad nemamo šta da jurimo naš mozak je naučio da juri. Mozak izmišlja kakav da nam zada dodatni pritisak.
