A njegova kuća vonja na genocid, od Banjaluke do Hrtkovaca, od Vukovara do Sarajeva, od Knina do Srebrenice. I njegovom smradu su, barem u jednom dijelu, BiH širom otvorena vrata.
Piše: Dragan Bursać za Interview.ba
Pročitali ste sigurno kako je vreća fekalija koja se odaziva na ime Vojislav Šešelj verbalno napala i izvrijeđala srbijansku novinarku Danasa Snežanu Čongradin što je u svojoj kolumni napisala da se u Srebrnici desio genocid.
Naravno, reći će mnogi, srbijansko i republikosrbijsansko društvo sa ove strane Drine je ustrojeno tako da su negatori i izvršioci genocida heroji, a ljudi koji konstatuju genocid i koji kažu-Ne u moje ime, tek plaćeničke kukavice i izdajice. Pa ipak, groteskni lik ratnog zločinca Šešelja koji vrijeđa nekog drugog na račun fizičkog izgleda gotovo je pop-fenomen.
Zločinački pop-fenomen
A to da je ratni zločinac pop-fenomen u Srbiji, ne govori toliko o Šešelju, koliko o samoj Srbiji koja već tri decenije njeguje heroiku i epiku ratnih zločinaca. Pa je korisni idiot Šešelj, pijunčić Miloševićev, kum Nikolićev i duhovni otac Vučićev zapravo modus operandi čitavog jednog sistema koji kao kancer izjeda Balkan, duže od trideset godina.
U tom nakaradnom sistemu, koji veliča ono najgore u narodu, u tom neofašizmu, valjda samo tu je moguće da ratni zločinac, a sad (ponovno) skupštinski odbornik sa govornice iste te Skupštine Srbije kaže:
“Danas u pola šest ujutru, kad čitam dnevnu štampu, u ruku mi dođe današnji broj Danasa i tamo članak Snežane Čongradin. Znate, čuli ste za Snežanu Čongradin, vrlo je ružna, ružnija čak i od Staše Zajović. Staša Zajović je starleta prema njoj. Ova liči na mungosa. Pravi mungos, očiju mi. Ta Snežana Čongradin, koja liči na mungosa, zamislite piše – novinarka sam u državi koja je pre 24 godine počinila genocid i koji ni dan danas, ne da se nije suočila sa tim, već je celokupno društvo u načelu sve dalje od tog procesa. I, kako vreme odmiče, državni aparat koji naziva raznozločinačkim itd, to vas naziva ratnozločinačkim. Hajde za mene se zna, meni je zločin u krvi, ali što vas kad ste vi tako mirni i pitomi. Sad ste zato ratnozločinački režim”.
Zavada je to zdravom logikom, ali jako opasna. Prvo Šešelj se sprda sa fizičkim izgledom novinarke, pa onda cinično i sa kvalifikacijom sebe kao ratnog zločinca i na koncu sa genocidom kao takvim. A Snežana je u svom tekstu «Zašto sam napsiala izveštaj iz Srebrenice» samo konstatovala puke pravne, civilizacijske, povijesne i biološke fakte. Konkretno. E ta konkretnost je problem u državi Srbiji.
(https://www.danas.rs/drustvo/suocavanje/zasto-nisam-napisala-izvestaj-iz-srebrenice/)
Narodoni PR
Jer ratni zločinac Vojislav Šešelj govori ono što oko 70% naroda polupismenog misli. Na koncu konaca, kad smo kod postotaka, isti taj Šešelj je devedesetih izjavio, dok je meni nepsimenog naroda, ne brinem se za svoju političku budućnost. Kao što vidimo i slušamo, bio je u pravu. Pa se sprdati sa Šešeljom na jednak način na koji on to radi predstavlja utopističku iluzornost. Tu personu treba posmatrari isključivo u okviru državnog velikosrBskog projekta. Nema laži-nema prevare! Na koncu isti je vlasnik izdavačkog trubo-folk preduzeća znanog kao «Velika Srbija», koje je godinama jedno od najposjećenijih na Beogradskom sajmu knjiga. Ništa novo, ali treba predočiti.
Robija za one koji priznaju genocid
Napad na Čongradinovu i njen tekst nije zato napad nekog dilejičnog nakaznog klovna, nego napad «duboke države Srbije» na slobodu novinarskog izričaja i na slobodu čovjeka uopšte. A za taj shvatanje suštine tog napada, mnogo je bitniji citat narednog zlostavljanje istine i realnosti od strane Šešelja, od nekakvih njegovih diskvalifikacija na račun fizičkog izgleda. U sljedećem poglavlju, na istoj toj Skupštini Srbije Šešelj izgovara riječi koje su esencija današnje srbijanske politike:
“… a ja bih svakog ovakvog novinara , koji ovo napiše poslao na 20 godina robije, pa nek od njega grade opozicionog lidera, neka grade mučenika”.
Budite pažljivi dok ovo čitate. Ovo nije interpretacija ili izvlačenje iz konteskta. Ovo je javno priznanje od strane skupštinskog poslanika i vođe jedne od viđenijih srbijanskih političkih partija da bi u zatvor slao svakog onog koji prizna srebrenički genocid. E to je esencija!
To je faza poslije osme faze u negiranju geocida, a na šta potpisnik ovih redova uporno podjseća. Ne, negiranje genocida nije kraj, to je zapravo početak nečega što se zove zabrana pisanja i svjedočenja o postojanju genocida. I to zakonska zabrana.
Mnogi su se smijali svim Šešeljevim verbalnim ispadima od ’91 do danas, a onda su pod kišom granata bježali od «izvođača grubih radova» velikosrBskog zla. I promislite, pod ovakvim okolnistima (čitaj) pod rukovodstvom Vučića i kamarile, šta mislite-hoće li prije u Srbiji biti usvojen Zakon o zabrani negirnja genocida ili Šešeljev lex specialis, po kojem će na robiju svako ko prizna genocid? Odgovor sami znate i podilazi vas dabome jeza od njega.
Pionirska genocidnost u RS-u
Pa se onda neko, na koncu može zapitati, a kakve veze ima ratni zločinac Šešelj i njegvo ispadi sa nama u Bosni i Hercegovini? Prvotno, njegova politika pretenzija na suverenitet i nedjeljivost BiH, nikad nije bila dominantnija. Drugo, taj nazovi čovjek drži skajp-predavanja banjalučkim studentima prava. Pazite, na državnom fakultetu. A treće i najkonkrenije-znate li ko je prije dvije godine napao gotovo jednakim riječima istu tu gorepomenutu beogradsku novinarku Snežanu Čongradin, na gotovo jednako dobar tekst o Srebernici?
Pa bio je to Pero Simić, Dodikov medijski guru i oficijelni glasnogovornik režima u RS-u. Zapravo pisane gnusobe su bile takve i tolike, da ih beogradski «Danas» iz pristojnosti nije niti pustio u javnost.
Dodikov režim je bezbroj puta ksenofobijom, nacionalizmom, profašizmom, protočetništvom pokazao šta misli o drugim i drugačijim. Dodikov režim je bio taj koji je in vivo restarurirao Šešeljevu umobolnu filozofiju sve sa bilbordima ratnih zločinaca i na koncu, Dodikov režim je u mržnji prema drugom i drugačijem uspio ustoličiti verbalni delikt i preteći Šešelja.
Zato Dodikovom režimu i nisu potrebni domaći Šešelji kao «manje zlo» i «prijetnja opoziciji». Dodikov režim je poput biološkog oružja uništio sve što valja i misli svojom glavom u RS-u, pa je u tom sistemu zabrana konsatatacije isitine i genocida na snazi zadnjih deset godina. Bez ikakvih problema.
Neonski smrad genocida
Ono što Šešelj sanja u Srbiji, Republika Srpska ostvaruje koracima od sedam milja.Pa je sjajna Snežana Čongradin u pravu kad konstatuje da su zaista Dodik i njegova klika produžena ruka genocida. RS je sigurna zona za sve protuve pa i Šešelja u konačnici. Kretauru jebe jedino zakon koji mu zabranjuje ulazak u BiH. Ali, kako smo krenuli u rastakanje države, mogla bi se logorejična vreća fekalija pojaviti slavodobitno negdje u Bijeljini, Ugljeviku i slično. Ne vjerujete? Piajte stanovnike hrtvatskih Hrtkovaca, koje je Šešelj prvo protjerao, a onda tamo kupio kuću i neonskim svjetlom ispisao-kuća Vojislava Šešelja.
A njegova kuća vonja na genocid, od Banjaluke do Hrtkovaca, od Vukovara do Sarajeva, od Knina do Srebrenice. I njegovom smradu su, barem u jednom dijelu, BiH širom otvorena vrata.
Pa se onda još neko pita, treba li nam Zakon o zabrani negiranja genocida i zločina?! Da, treba, da bi se hapsile ovakve budale i zlotvori! Ako ne bude usvojen, vrlo brzo ćemo dočekati Zakon kojim se negira genocid. Riječi u skupštini Srbije su pale. Kao i do sada, samo naivni mogu nijekati njihovu težinu.
Puna podrška Snežani Čongradin, primjeru ljudskosti i profesionalnosti, a nama svima za nauk, ne ignorišite Šešelja, jer on sigurno neće ignorisati vas, samo ako mu se ukaže prilika.
