dfed0432455f85aaf82e63707ac5fa7c
dfed0432455f85aaf82e63707ac5fa7c

ISTINOM U GLAVU Dragan Bursać: Paravojni raspust na Zlatiboru

Maštao sam kako ja Svebor Lav Maksimilijan i Borjana Boromir Radinova pravimo nekakv genocid u nekoj Srebrenici, kako tamo osvajamo svetu srpsku zemlju i vjenčamo se. Oj, kako će mama i tata biti ponosni kad čuju.

Ljeto je na izmaku. Trebao sam biti na jednom lijepom mjestu do juče ali nas je policija otjerala. Ništa vam nije jasno? A da, pa da krenem od početka.

Svebor prije transformacije

Zovem se Svebor Lav Maksimilijan. Imam trinaest godina i učenik sam osnovne škole. Mislim, to vam je jasno. Sa 13 godina možeš biti jedino učenik osnovne škole. A moje ime? Čudno vam je, zar ne? Hehe i meni je. Zapravo, moje pravo ime je Petar Jovanović. Ali, to se mom tati i mojoj mami nikako ne sviđa. Kažu da je evropeizirano, da je dekadentno i pedersko. I da su znali prije, tamo kad sam se rodio dali bi mi ovo ime. Ali nisu.

Kako god, ja sam bio sve do ove godine najbolji učenik. Mimo škole se bavim programiranjem i mogu se pohvaliti da sam sam samcat napravio aplikaciju koja pomaże u otkrivanju dječijih bolesti. Sam samcat. Mama i tata nisu puno obraćali pažnju na moj rad. I nekako su se zadnjih godina promijenili. Počelo je sve sa odlascima u crkvu. Prvo mama, pa ond tata. Nakon toga smo počeli postiti svaki post. Na hljebu i vodi. Poslije sam uz ikone vidio u dnevnoj sobi fotografije dvojice čika jedan se zove Putin, a drugi Dodik. Ne zanm jesu li im to imena ili prezimena, ali nisu nekako srpska. Nemam pojma zašto ih tata i mama toliko vole. Ali, vidite, to mene nije zanimalo. Nekako je fer. Njih ne zanima moje programiranje, a mene njihovi Putini, crkva i sve ostalo.

Crni dani malog Maksimilijana

A onda su došli crni dani. Za mene, ne za moje roditelje. Prvo su mi izbacili kompjuter iz sobe, isključili internet i uzeli mobilni telefon. Tata je rekao da je to zapadno smeće i da ćemo od novotarija u stanu imati samo struju. A i struju bi isključio, ali to je Teslin izum, pa neće. Mojim mukama tu nije bio kraj. Tek je počelo ustvari.

Tata je upoznao nekog čiku. On se zove Milan Stamatović i vodi nekakav kamp. Jooj kako mi je bilo drago! Kamp! Konačno da i ja vidim more!

-Jebem li ti ustašku propagandu, proderao se tata! Kakvo jebeno more, ideš na Zlatibor, muškarcem da postaneš. Dosta si se pederisao sa računarom! Muško da mi budeš!

Mama je samo rekla tiho, slava Gospodu i na tome se završilo.

Čiko nije rekao ništa, namiješio se i klimnuo glavom.

Sutradan sam bio sa par meni nepoznatih dječaka i djevojčica u autobusu za Čajetinu. To vam je mjesto na Zlatiboru. Tu nam je bila prva stanica do kampa. Odmah da napomenem ja sam bio u sredini. A to vam znači da je bilo malih od šest godina i velikih do 18 godina. I curica i dječaka. Kasnije su mi rekle čike u uniformama da su to moja braća i sestre iz svih srBskih i ruskih zemalja. I morali smo se oslovljavati sa brate i sestro. Bilo mi je čudno, ali sam se navikao jako brzo.

I iskreno, bilo je zanimljivo. Malo smo pucali iz nekakvih vazdušnih pušaka, malo smo gledali prave puške i pištolje, rastavljali ih, sastavljali, takmičili se. Ponosno izjavljujem da sam tri puta u svom vodu najbrže sklopio kalašnjikov.

Priča o Borjani  i balijama

Jedna djevojčica mi se jako svidjela. Zove se Borjana Boromir Radinova. Zapravo zove se Katarina Dostanić, ali je i njenim roditeljima ime bilo bezveze, pa su ga promijenili. Tako se nekako brzo taj nasilni raspust u kampu pretvorio u raj. Igrali smo se po čitav dan sa instruktorima, pucali, gađali mete u obliku čikica koji su nosili nekakve crvene kape na glavama. Rekoše da se zovu fesovi, a da su čike neke balije. Ja nisam znao šta su balije, pa su mi objasnili da su to neki smrdljivi ljudi protiv kojih ćemo ratovati u Bosni. Nisam znao ni gdje je tačno Bosna, pa su mi rekli da je odmah tu preko granice.

Jedva sam čekao da dodje taj rat, da pobijem što više tih balija i da me čika Stamatović potapše po ramenu. Maštao sam kako ja Svebor Lav Maksimilijan i Borjana Boromir Radinova pravimo nekakv genocid u nekoj Srebrenici, kako tamo osvajamo svetu srpsku zemlju i vjenčamo se. Oj, kako će biti ponosni mama i tata kad čuju.

A onda, kao da to nije bilo dovoljno, došla su nam druga braća i sestre. Oni su bili u Rusiji i tamo su već pucali iz pravih pušaka. Neki su se hvalili da su pobili nekakve Ukrajince. Svi smo pjevali Slava Rusiji, još jednu pjesmicu koju smo naučili. To veče su došle sa njima čike i tete iz nekakve grupe E.N.O.T. Oni su mnogo dobri borci i uče naše drugare da se bore noževima i bajonetima.

Jedva čekam rat u Bosni

Postajalo je sve bolje i bolje! Rekli su nam da ćemo ako budemo jako dobri dogodine sa vojskama Wagner i Rusich moći zaotprave da ratujemo u Ukrajini. Ili još bolje, poslaće nas u Bosnu ako se zarati. Postao sam nestrpljiv i pitao zašto se više ne zarati da počnem ubijati te balije. Rekli su mi da se smirim i da imaju tamo čike na terenu koje će se za sve pobrinuti.

Za petak 16. avgusta zakazana je velika šumska parada na kojoj smo trebali pokazati strojev korak, gadjanje iz snajpera, rastavljanje pušaka i naravno borbu noževima.

I onda se sve srušilo. U kamp su ušle čike policajci i rekli nam da moramo napustiti isti. Nikada neću zaboraviti jednog čiku policajca koji je plakao od sreće i rekao da bi bio ponosan kada bi imao sina kao što sam ja, a ne ono izblajhano «bezmudo kopile». Ja se izvinjavam učiteljice, ali tako je rekao, ne smijem lagati. I još je rekao da oni nikada ne bi rasfomirali kamp, da se nije digao nekakv pederski medijski pritisak od soroševaca i izdajnika. Sve ovo ne znam šta znači, ali je tako rekao.

Na kraju smo Borjanka i ja sjedili zajedno u autobusu. Držao sam je za ruku i bio presretan. Na rastanku nismo zaplakali. Tako su nas naučili u kampu.

Sad mogu slobodno reći da sam postao čovjek. Dovoljne su mi bile tri sedmice da zamrzim i školu i programiranje i aplikacije i mobilne telefone i informatiku i ustaše i balije i Ukrajince i da ljubim Rusiju i pravu Srbiju. Tata i mama su presrećni.

Nije mi krivo što sam bio gore na Zlatiboru. A dogodine, ako Bog da biće još kampova. Iskreno, ne mogu dočekati novi rat. Naučili su me tamo da je to jedna prelijepa stvar. I ako poginem, nije to toliko strašno. Samo malo zaboli i ništa poslije. Žao bi mi bilo jedino da ne vidim više nikad svoju  Borjanu Boromir Radinovu.

Danas sam primio radosnu vijest od čika iz E.N.O.T. Kratko i jasno, na jednom papiriću je pisalo- “Neprijatelji su odali sve, od sada samo tajno!”

Vidimo se i dogodine, ali o tome vam neću moći pisati.

Iskreno Vaš,

kadet Svebor Lav Maksimilijan   

 

Edit: Vidjeli ste sigurno fotografiju dječice sa Zlatibora iz nekakvog “omladinsko-patriotskog” kampa kojeg organizuju srpske i ruske naci-grupe. Na stranu što je ovo zlostavljanje djece, ali otkuda im oficijelne uniforme Republike Srbije i kako je moguće potpuno legalno održavati ovakav bestijalan kamp??? Kako je i kome dozvoljena militarizacija i fašizacija najmlađih? Ko im je davao oružje i orudje? Ko su ljudi koji stoje iza ove paramilitarne organizacije? I na kraju, koliko je obogaljeno jedno djetinjstvo ovih mališana?

 

Na neka od ovih pitanja nikada nećemo znati odgovor, a neke stvari su kristalno jasne. Na sramotu i Republike Srbije i ljudi koji od djece prave kontingente novog topovskog mesa.

Prethodna vijest

Nedžad Korajlić o slučaju entitetska policija: Međunarodne granice su granice BiH, a ne Republike Srpske

Naredna vijest

Merima Druškić-Musić: Žene ujedinjene mogu puno toga postići