Našao sam se iznenada u članstvu Komisije za pisanje zakona o visokom obrazovanju, na predlog poslodavaca (da u ime Udruženja poslodavaca) učestvujem u radu ovog tela, kao ekspert koji se godinama bavi ishodima obrazovanja, a sada u Sarajevu sa poslodavcima pripremam projekte oko zapošljavanja. Tako sam se po prvi put za 14 godina boravka u BiH ( nakon niza godina, vratio sam se u svoj grad) upoznao sa nizom kolega sa Univerziteta u Sarajevu iako sam četiri godine predavao na PMF-u. [1]
Rad Komisije je bio veoma intenzivan, ali pre svega dobro organizovan. Ono što je obeležilo sve te dane je vrlo otvorena razmena mišljenja i branjenja interesa različitih grupacija (studenata, profesora pojedinih oblasti, poslodavaca, istraživača). Akademik Trifković je bio vrlo transparentan i tolerantan medijator čitavog procesa, i zahvaljujući tome, čitav posao je priveden kraju.
Ono što me je iznenadilo je vrlo visok stepen sukoba koji postoje u stavovima između pojedinih ljudi i grupacija, bez spremnosti da se nađe zajedničko rešenje, koje će biti korisno za čitav sistem. Na samom početku smo se odredili prema postojećem Zakonu. Tada sam rekao svoje viđenje, koje ovde ponavljam – postojeći Zakon (koji je još uvek jedini), je katastrofalno napisan, u njemu se više govori o uputstvu za inspekciju i ministarstva, nego li o progresivnom zakonu. Ima nešto što je svojstvo čitavom regionu – dvosmislen je i namerno nedorečen, tako postavljen guši autonomiju visokoškolskih ustanova. Takvi zakoni u biti ne mogu da promovišu standarde već omogućavaju da rukovodioci kontrolišu proces. Kontrola je suštinska stvar ovog Zakona, ali više u cilju ostvarivanja moći uprave u odnosu na autonomiju i akademske slobode. Kad istražujete ovakve akte vi ih morate svrstati u takozvane – oligarhijsko-birokratske akte, koji se obično javljaju tamo gde su politika i partija visoko involvirane u akademski život.
U toku izrade nacrta novog zakona o visokom obrazovanju zastupao sam interese poslodavaca, ali sam više puta intervenisao i oko drugih pitanja. Nekoliko puta sam bio u manjini prilikom glasanja, a pored toga i više puta se razišao sa kolegama za univerziteta. Međutim, ni jedna od tih polemika nije bila lične prirode. Ne mogu reći da je ovo Nacrt koji u potpunosti odslikava sve moje stavove, ovo je više tekst kompromisa, koji sam kao takav prihvatio i predlažem ga svima, jer ovo je najsavremeniji tekst zakona o visokom obrazovanju koji sam pročitao u Bosni i Hercegovini ( skoro sam sve kantonalne i entitetske tekstove pogledao). Ovaj tekst u biti vraća autonomiju univerziteta na velika vrata (treba pogledati odličan tekst kolege Muhameda Hadziabdića na portalu nomad.ba koji govori o tome https://nomad.ba/hadziabdic-sloboda-zakona ) , odgovornost akademske zajednice i pristupa (umesto pojednostavljenog birokratskog pristupa ) visokom obrazovanju kao složenom adaptivnom sistemu (pogledati rad Barbara Kehm i Peer Pasternak : https://www.hof.uni-halle.de/web/dateien/Hochschulentwicklung-als-Komplexitaetsproblem.pdf) .
Ovim tekstom Nacrta u stvari daje se mogućnost da pristupimo visokom obrazovanju kao heterogenom sistemu i omogućimo stvaranje tehnološki usavršenog pristupa učenju i pre svega ishodima učenja (uvođenjem različitih vrsta studija) koji bi zadovoljili ne samo poslodavce, već i mlade ljude, koji su jako kritični prema rigidnosti univerzitetske nastave (što je ministrica Husić Mehmedović jako dobro poredila sa pristupima Sveučilišta u Rijeci i Univerziteta u Novom Sadu, koji su sada vodeći u inovativnim pristupa u prenosu znanja).
Stvaranje Vijeća za visoko obrazovanje i nauku je jedan od najboljih poteza Komisije
Da se drugačije pristupa visokom obrazovanju najbolje odražava deo zakona o novom tijelu Vijeću za visoko obrazovanje, upravo ono što su najviše kritikovali oni koji ne poznaju razvoj visokog obrazovanja u XXI vijeku. To je krucijalni pomak u tretiranju visokog obrazovanja kao složenog adaptivnog sistema i odstupanje od pojednostavljene komercijalizacije visokog obrazovanja. Ovo Vijeće ne samo da nije koncipirano kao političko, već je to društveni organ, koji pomaže političkim subjektima da regulišu prirodu međusobnih odnosa unutar sistema. Stvaranjem Vijeća Kanton Sarajevo omogućava zaštitu i onih kategorija (poslodavci) čiji se novac kroz porez unosi u budzet, kako bi se finansiralo obrazovanje. Na ovaj način poslodavci (Komora, pa i studenti, naučnici) imaju direktnu mogućnost da stručno razmatraju razvoj sistema koji mora biti u u skladu sa potrebama kantonalne, šire zajednice (ali i države Bosne i Hercegovine). Pored toga, ovo tijelo omogućava da se ograniči neplanski rast visokog obrazovanja (dakle suprotno od onog što su izneli kritičari) i da sve bude urađeno sa standardima koji se danas razvijaju u Evropi, a ujedno da ne zavisi samo od političkih organa ili uprave. Sa ovim se na jako dobar način ograničava vlast ministra.
I to je najveća zasluga ove Komisije (tu potenciram veliku ulogu i akademika Trifkovića i koleginice Husić Mehmedović), jer smo se prvi put primakli modernom sistemu zasnovanom na Olsenovim modelima upravljanja visokim obrazovanjem, odnosno od zastarelog modela suverene države, otvorila se mogućnosti razvoja institucionalnog modela. Ta teorija upravljačke strukture smatra da medijatore procesa razvoja visokog obrazovanja treba traziti u institucijama, a ne restriktivnoj upravi koja se bavi ograničavanjem autonomije i akademskih sloboda. Komisija se opredelila za institucionalni model upravljanja obrazovanjem (pogledati tablicu Olsenovih modela u knjizi Refik Šećibović: Tvrdjava dosade, str. 68 i 69) koji je mnogo moderniji i koji odgovornost prenosi na institucije i nastavnike. Ta odgovornost je odlično prikazana upravo u postojanju Vijeća za visoko obrazovanje u kome dominiraju nastavnici sa državnih i privatnih fakulteta, dakle to je pre svega stručni organ, bolje reči akademski, koji unosi novi vid ponašanja uprave u odnosu na institucije. Sadašnji model, kako ga Olsen formuliše suverene države (koji dominira u sadašnjem zakonu i ponašanju Skupštine i ministarstva), je prevaziđen u većem delu Evrope, zadržao se samo na prostorima Balkana i nekim zemljama Istočne Evrope (i to uglavnom iz političko partijskih razloga).
Zato u potpunosti odbacujem stavove SDP i kolega sa društvenih fakulteta UNSA (sa velikom tugom, jer jako poštujem Jasnu Duraković i Igora Stojanovića), naseli su na prevaziđeni način razmišljanja.
I u slučaju Vijeća za visoko obrazovanje i pojma liberalizacije i komercijalizacije netačno su protumačili Nacrt zakona o visokom obrazovanju. Recimo da smo (a tu nas ograničava Okvirni zakon o visokom obrazovanju Bosne i Hercegovine)u tekst unijeli samo jednu riječ „neprofitno“ uz visoko obrazovanje, mi bi dobili tekst koji je više okrenut kritičkoj pedagogiji (Henry Giroux , najvećeg protivnika u svijetu komercijalizacije visokog obrazovanja, videti https://www.amazon.com/Neoliberalisms-Higher-Education-Henry-Giroux/dp/1608463346 ), nego liberalnim konceptima na koji se oni pozivaju. Problem liberalizacije visokog obrazovanja mora se riješiti na nivou države i kroz druga strateška dokumenta, koji na žalost u Kantonu Sarajevo ne postoje.
Zašto se toliko razlikujemo?
Postavlja se u javnosti ključno pitanje, zašto se određeni subjekti , pogotovu u okviru državnog univerziteta i političkih partija razlikuju u ocenama u odnosu na nas, koji smo bili u Komisiji i stranog eksperta koji je komentarisao ovaj tekst?
Da li postoje vizija i misija u visokom obrazovanju u Kantonu Sarajevo? Kritičari sve zasnivaju na politici moći kakvu smo imali u prethodnim periodima u kojima odnos odgovornosti institucija i pojedinaca nije definisana. Sa kolegom iz Austrije, našim konsultatom, insistirali smo na trećoj misiji univerziteta i jačanju akademskog integriteta.
Treća misija univerziteta obavezuje sve visokoškolske ustanove da budu duboko involvirane u ukupan društveni razvoj lokalne sredine i da imaju odgovornost prema toj zajednici. (https://thirdmission.univie.ac.at/en/ ). Treća misija univerziteta je upravo ono što karakteriše već pomenuto Sveučilište u Rijeci i Univerzitet u Novom Sadu gde u simbiozi lokalna zajednica crpi svoj inovativni i građanski potencijal iz projekata, koje radi sa visokoškolskim ustanovama i deluje na stvaranje okruženja koje uči. Takvi projekti i u rangiranju na svjetskim rang listama podstiču univerzitete na stvaranje ukupnog ambijenta zasnovanog na učenju.
Ista situacija je i sa akademskim integritetom, nova tela daju veću transparentnost procesu akademskog rada koji se zasniva na naučnim kompetencijama. To u prethodnom periodu nismo imali.
Olsenov model institucionalnog visokog obrazovanja baš suprotno ograničava priliv „lošeg“ visokog obrazovanja, jer se sistem odlučivanja zasniva odozdo prema gore. I tako je i formirana ova Komisija odozdo prema gore, i zato je povlačenje ovog nacrta veliki poraz ukupne političke strukture u Kantonu Sarajevo. Političari sa djelom akademske zajednice zatvorili su mogućnost modernizacije odnosa unutar visokog obrazovanja. Moguće je da će se doraditi ovaj nacrt (mada je pitanje u kom pravcu), ali izgubljeno je (nepotrebno) vrijeme da se pristupi modernizaciji obrazovanja u BiH.
Poznavanje i nepoznavanje sistema visokog obrazovanja
Miljenko Jergović u svom intervjuu Branku Rosiću kaže: „Mi smo mračni ljudi, ali naš mrak je plitak i komičan“! Upravo nam se to jučer dogodilo, mračno smo se ponašali prema sistemu, koji teba da bude predvodnik čitavog procesa razvoja društva. Svi kritičari ovog zakona polazili su od ličnih projekcija, malo je ko posmatrao Zakon kao dio cjeline modernog evropskog obrazovanja. Međunarodni rezultati obrazovanja u Bosni i Hercegovini stalno nas opominju da održavamo mrak nad sistemom, i to političkim pritiscima i kampanjama. Ako su imali tolike primedbe na ovaj Nacrt (kako tvrde kritičari), zar nije bilo logično da traže sastanak sa članovima Komisije, ili da uzmu spisak članova komisije i pitaju ih kako ste došli do ovog stava. Uostalom, zato je i bitna javna rasprava u kojoj svi imaju šta da kažu.
Možemo dočekati dan u upravljanju obrazovanjem samo pod uvjetom da u reformske procese uključimo aktere obrazovanja (nastavnike) uz podršku stručnjaka. Političari (pa i naše kolege profesori političari) moraju da slušaju šta se dogadja u svetu koje ima moderne sisteme upravljanja obrazovanjem. A da bi znali koji su to sistemi, treba mnogo da uče i da se posvete istraživanjima sistema obrazovanja. Pošto je znanje oskudno, kako kaže Cesarić „krhko nam je znanje“ gubimo korak u kurikularnoj reformi, pisanju zakona, TIMSS i PISA testiranjima, u ERSMUS projektima nacionalni koordinatori su profesori i institucije iz okruženja, a nema nas ni na međunarodnim rang listama. Toliko o znanju političara koji bi da se petljaju u sisteme koji ne razumiju a i ništa o njima ne znaju.
Paušalna ocjenjivanja, prosuđivanja i koje kakva repliciranja su dio palanačke politike koja se oslanja na dubinsko neznanje o obrazovanju. A to dubinsko neznanje o obrazovanju iznedriće nemoćne i birokratizovane institucije koje se više brane echo komoroma na društvenim mrežama, nego što su zastupljene u naučnim forumima i projektima. Dubinsko neznanje nas primiče površnosti, pojednostavljenju najsloženijih pristupa (kako je pisao akademik Muhamed Filipović) kad je u pitanju upravljanje sistemima od kojih zavisimo (to nam je priča o zdravstvu, informatizaciji, internacionalizaciji).
Palanačko političarenje je jučer „osudilo“ dokument bez prava da se o njemu raspravlja. Da se kojim slučajem otvorila raspravu o Zakonu, sva manipulacija javnošću bi pala. Rad ove Komisije je pokazao ozbiljne institucionalne pukotine na univerzitetu. Upoznao sam čitav niz izvrsnih mladih profesora sa vrlo jasnim i modernim idejama, pogotovu oni koji su se usavršavali u inostranstvu koji traže svoje mesto unutar zajednice, a i spremni su da prihvate odgovornost.
Neverovatna stvar se desila, Zakon je rušila koalicija koja je postavila ministarku Husić – Mehmedović. Najedanput su tamo neki krugovi postali jako važni, a zapravo, njima status quo odgovara, ne postoji društvena odgovornost baš kao i kod političarima koji nas preko 25 godina drže kao taoce u Bosni i Hercegovini. Sprega akademske zajednice i politike je neverovatna. poslušala Poslednje afere na univerzitetima (i uopšte u visokom obrazovanju ) to i pokazuju, prosto je nemoguće odrediti ko je kriv za određene propuste. Dubinsko neznanje u visokom obrazovanju zasniva na birokratizaciji odnosa. Kolegijalnost i otvorenost su temelj za promjene koje su mnogo daleko od nas.
Zato je jučerašnji dan bio mračan dan za visoko obrazovanje, očuvan je birokratski ,neefikasan sistem, koji je društvene vrednosti podredio interesima pojedinaca. Taj mrak su navukli ljudi iz akademske zajednice, odbacivši bez rasprave ideje svojih kolega ,da internacionalizacijom i standardima u visokom obrazovanju, pokrenemo ukupnu zajednicu.
Skupština i Vlada (ekspertska) Kantona Sarajevo nije imala hrabrosti da izađe iz svojih partijskih okvira i da pokaže da se mrak može razgrnuti, već je pristala da i dalje deluje u plitkom i komičnom mraku neznanja.
Na kraju ovog ozbiljno odgovornog posla, čestitam koleginici Husic Mehmedovic i Komisiji.
„Segui il tuo corso, e lascia dir le genti”
[1] Inače sam profesor univerziteta, predavao 25 godina na javnim univerzitetima (20 godina na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, 4 godine na Univerzitetu u Sarajevu i 14 godina na privatnim fakultetima), napisao sam 5 knjiga o obrazovanju, pored toga radio niz projekata kada je u pitanju obrazovanje i tržište rada. Pisanje zakonskih akata mi je poznato od ranije (obnašao sam funkciju pomoćnika ministra za obrazovanje u Vladi pokojnog premije dr. Zorana Đinđića). Imam loše iskustvo sa političarima u BiH, prvo malo znaju o obrazovanju, drugo to ih ne interesuje i treće, manipulišu ovom oblašću u skladu sa svojim političkim potrebama i interesima.
