Razumljivo je da to tebe i mene ne uznemirava baš mnogo, em smo imali sreću da se rodimo kao pripadnici većine, em smo krupni muškarci. Ti si još bio rukometaš, sad te se ljudi klone, tako matorog, jer si jak. Međutim, tvoji unuci su manjina.
Razgovor je započet u vezi sa nekakvim vređanjem, ne mogu se setiti tačno kakvim, ali se neko, ko je pripadnik manjina, uvredio jer su ga vređali zbog toga što jeste. Tati je bilo krivo da to čuje, opet, nije mu bilo jasno zašto bi se iko uzbuđivao zbog budalaština:
Malo preteruju oni sa tim, preosetljivi su. To treba ignorisati. Tako sebe štitiš.
Misliš?
Odrastao si čovek, šta te zanima kako te ko zove?
Ti, tata, nekada nisi nailazio na neprijatnosti pošto si recimo Srbin?
Šta može da me uznemiri ako mi bezbednost nije ugrožena? Ne slušam i baš me briga.
Jesi li imao neprijatnosti ili nisi?
Pa možda sam i imao neka dobacivanja, odeš na letovanje, pa ti od jedne budale koja te uzme na zub presedne ceo godišnji odmor… ali pozaboravljao sam. Nemam nerava da pamtim tuđu zlobu…
Tako otprilike i ja to tako vidim, ali razumljivo je da to tebe i mene ne uznemirava baš mnogo, em smo imali sreću da se rodimo kao pripadnici većine, em smo krupni muškarci. Ti si još bio rukometaš, sad te se ljudi klone, tako matorog, jer si jak. Međutim, tvoji unuci su manjina i jako su osetljivi na diskriminaciju i govor mržnje.
Tvoja deca? Kako neko može da diskriminiše plavokoso i plavooko dete, leba ti?
Pa u zemlji gde je ušao veliki talas istočnoevropske sirotinje koja nervira lokalne desničare, ako izgledaš kao Sloven i još se prezivaš na vić, možda možeš da imaš neprijatnosti.
O kakvim to neprijatnostima pričaš? Ko vas je dirao? Tu je tata već zauzeo aktivno zaštitnički stav.
Jednom smo, na primer, u radnji stajali u redu za kasu i deca su govorila na našem, a jedna gospođa im je rekla: Ova zemlja će biti bolja kada se vi vratite u Ukrajinu?
Zašto u Ukrajinu?
Nije bitno da li je u Ukrajinu ili Srbiju, bitno je da je to njih uvredilo.
I šta ste joj rekli?
Ja bih je ignorisao, ali se ovaj stariji što liči na Rusa uznemirio. Ja sam mu rekao da je to glupo, ali da će mu biti lakše ako otera babu u tri lepe, onako prostački, zaslužila je. Međutim, znaš tvog unuka, on je istinski pristojan.
I?
I ništa. Na kraju sam ja morao da podviknem babi da ne jede govna i da neću da je čujem da zucne.
I?
Nema i. Zucnula nije. Jedino što mi je mali rekao da sam prostak i divljak, ali da mi je s obzirom na okolnosti oprošteno. Ali to nije to jedini slučaj, i u školi su ga zvali Ukra.
I?
Tu je mali uzeo stvar u svoje ruke i razrešio, nije bilo potrebe da se petljam. Ipak je on visok i jak, na tebe.
Tata je takav da u ljudima uvek prvo vidi dobro. Zato se i iznenadio kada je shvatio da i njegovi unuci prolaze kroz neprijatnosti, i odjednom mu se otvorila jedna sasvim nova vizura govora mržnje. Po prirodi pragmatičan, smislio je rešenje:
Uvek imaju gde da se vrate.
Gde tačno?
Pa u Beograd.
Zašto oni da se vraćaju tamo odakle im je otac, kad su u svojoj zemlji? Zamisli da tvojim unucima iz Amerike, koji su mulati, neko kaže da se vrate u Afriku.
Ne znam kako se debata završila, ali sam primetio da tata od tog trenutka ima dosta više razumevanja i za osetljivost nacionalnih, pa po tom principu i seksualnih i drugih manjina.
A kad smo kod nedostatka sposobnosti da zamislimo kako se drugi oseća u svojoj koži, imao sam nedavno još jedan zanimljiv slučaj na mrežama. Naime, naišao sam na izvesne mim stranice koje vode angažovani crnogorski omladinci, mislim da je to ona frakcija koja se smatra Srbima iz Crne Gore, pa su te mim stranice, budući dosta duhovite i angažovane, postale i dosta uticajne u Crnoj Gori tokom nedavnih previranja. Ideje koje propagiraju nisu mi bliske, ali su mi njihovi metodi fenomenološki zanimljivi.
Na jednoj se takvoj stranici zapodenula debata oko terorizma u Francuskoj. Njihova je teza da u Francuskoj na popisu verska pripadnost nije navedena, ali da stručna javnost sve češće zahteva da se ta kategorija vrati u popis i to da bi se mogao proceniti stvarni uticaj imigracije, one prvenstveno sa bliskog istoka i severa Afrike. Zabrana da se ljudi popisuju po veri, smatraju mladi Crnogorci, onemogućava vlast da efikasno deluje protiv terorizma.
Koliko god taj tekst bio pažljivo sročen, ja nisam mogao da ga razumem drugačije nego da se Francuskoj prigovara što nema ažuriran spisak muslimana da policija može da se koncentriše i da ih prati bolje, jer su oni potencijalni teroristi.
Priključio sam se debati na tu temu navodeći lični slučaj. Naime, ja živim u zemlji gde te niko ne pita za veru, nije ustavno, ali em radim kao sudski tumač em je moja prevodilačka firma bila jedini snabdevač prevodima Vrhovnog tužilaštva Portugala, te iz prakse znam, mada se takva evidencija ne vodi, da među počiniocima teških krivičnih dela, dakle pljački, trgovine ljudima, podvođenja, i trgovine teškim drogama ima neproporcionalno mnogo stranaca, ali ne muslimana nego, vidi vraga, pravoslavnih hrišćana iz Istočne Evrope, baš onih zbog kojih šikaniraju moju decu. Ako bismo gledali samo naše, Balkance, a imao sam za ove godine svašta, od organizovanog kriminala krađe automobila, do ubistava, silovanja, nasilja u porodici, siledžijstva, otmica, do bordova punih kokaina, po tonu i nešto.
Uveren sam da kada bi sada neko seo i pozabavio se statistikom, mogao bi da dođe do podataka koji bi lako naveli na zaključak da su pravoslavci u Portugalu u mnogo većem procentu skloni kriminalu, najčešće organizovanom, mogao bi da napravi spiskove i liste i da da mene, kao pravoslavca iz Istočne Evrope svrsta u grupu senzitivnih i da me stavi pod prismotru.
Mlađani Crnogorci izneli su svoje uverenje da tu mene nema šta da bude strah, jer nije isto, da je jedno običan kriminal, a drugo terorizam.
Rekao sam im da kod nas u Portugalu nema terorizma, ali da bi, ako bi se složili sa principom da je u redu popisivati građane po veroispovesti, mogli da se dosete da to primene i na druge vrste kriminala, ne samo na terorizam. Ako bi dotle došlo, nadrljali bismo smo i ja, i moja deca, i Komša, i njegov sin, i Bane slikar, i Branko tonac, i muzičari, i kuvari i mladi doktoranti, i moja kućna pomoćnica, najpoštenija žena na svetu koja je Ukrajinka, svi, svi bismo mi onda bili pod prismotrom, i lekarka Rumunku i šnajderka Ruskinju. Sve bi to moglo, kada bi Portugalci prihvatili princip da je pravljenje spiskova prihvatljiv, ali oni su živeli u fašističkoj diktaturi pa su se nauzimali straha i ljudi koji misle tako ima jako malo, tako da, makar za sada, nisam u opasnosti.
Posle više ne znam kako je išla debata, isključio sam se jer je jedan od njih bio prost i počeo da psuje.
(BUKA)
