Sjedim neki dan na kafi i kroz razgovor dotaknusmo se i aktuelnih tema. Malo kroz smijeh, malo kroz ozbilju. Privodeći razgovor kraju kaže sagovornik „Ma, znaš, to ti je kao da ih neko vodi na giljotinu, a oni/e svi/e u redu bez pobune uredno stoje i čekaju da svoj potpis stave na Ugovor koji će, ukoliko ne budu „lojalni/e“ zastupnici/e, stranačkom šefu poslužiti da napalti neposluh“.
I tako smo se nekako i prestali smijati. Vratili smo se još dublje u zonu sumraka, konstatujući da je vrlo teško očekivati bilo kakav iskorak nabolje, jer je sve nekako povezano i sve je u rukama stranaka.
Situacija u kojoj punoljetne osobe bez pročitanog slova u Ugovoru o uređivanju materijalnih odnosa stranke i kandidata za organe svih nivoa izvršne i zakonodavne vlasti stavljaju svoj potpis samo da bi se našli na kandidatskoj listi, govori koliko smo kao pojedinci/ke, a zatim i kao društvo podbacili/e i koliko će oporavak biti težak i dugotrajan. S druge strane to pokazuje koliko su stranke ovladale našim životima i koliko sva pošast ovog društva počiva upravo u strankama, bez obzira koji predznak imaju i koliko se trude predstaviti drugačijima.
Prije par dana od nekih zastupnika/ica u skupštini Kantona Sarajevo javno se tražilo da ostanu „svoji/e“ i odupru se stranačkoj odluci o napuštanju šestorke. Priželjkivalo se da će kod nekih od njih ipak prevladati razum i da će njima ipak obraz biti na prvom mjestu. Nije nenormalno da javnost i takvo što priželjkuje i proziva po društvenim mrežama, jer tu smo ipak najaktivniji/e, ali javnost ili dio javnosti zaboravlja da su ti/e pojedinci/ke netom pred slanje liste CiKu svoju dušu prodali đavolu i da njihova ruka a ni razum više nisu njihovi. Na to ih nije niko prislio, svakome bude ponuđeno uz obrazloženje da je potipivanje Ugovora uslov za kandidatsku listu. Zamislite nije uslov ni znanje ni vještine, ni moral ni etika, ni krvna zrnca, ni ime ni prezime već spremnost na odricanje od slobode.
Nije to nikakva novina, to je već ustaljena praksa generirana u strankama sa demokratskim i socijaldemokratskim predznakom, a Ugovor je do te mjere okrenut zaštiti intersa stranke da neposlušni/a pojedinac/ka koji/a svojim potpisom prodaje kako svoju tako i slobodu onih koji/e su glasali/e za njih više nema izgleda za djelovanjem u skladu sa svojim principima, već u skladu sa stranačkim. Osim što su prodavači/ce svoje slobode bez da su pročitali Ugovor stavili svoj potpis oni/e su iz svog džepa platili/e i notarske troškove Ugovora. Tolika je želja za listom. Nekad se za slobodu ginulo, danas je se odriču na toalet papiru.
Navodno je svim strankama tekst Ugovora pisao jedan te isti advokat, a kroz slučajeve koji su se godinama povlačili po sudu, danas je tekst Ugovora previdio sve situacije koje su se u prošlosti dešavale i maskimalno zaštitio političku stranku. Mnogo je stvari koje Ugovor navodi, a najznačajnije stavke su one koje govore o financijskom terećenju osobe s kojom se potpisuje Ugovor, ako se ona ne bude ponašala onako kako se od nje i očekuje. Iako Izborni zakon BiH jasno propisuje da mandat pripada pojednicu/ki, usprkos tome neke stranke koje se kontinuirano pozivaju na poštivanje zakona i Ustava ove zemlje pronalaze način da svojim djelovanjem pokažu koliko upravo one ne haju ni za zakone ni za Ustav. Prevedeno na činjenično stanje to bi značilo da poluotvorene liste i način na koji stranka vrši svoje kadroviranje jasno pokazuje da ma za koga mi glasali/e u smislu prefereiranja pojedinca/ke sa liste, prolaze oni/e koji/e je stranka rangirala pri vrhu liste. Da bi se oni/e našli/e i ostali/e pri vrhu liste morali/e su potpisati Ugovore, a onda kad dobiju mandat oni/e više ne zastupaju nas kao građane/ke već stranku i stranačke želje, zahtjeve i prohtjeve. Činjenica jeste da kandidati/kinje pri vrhu liste nisu dobili/e mandate zato što su ih građani/ke prepoznali/e, već upravo zato što ih je stranka prepoznala kao lojalne i obavezala Ugovorom. Oni/e su osobe lišene slobode i nerealno je očekivati da će te osobe raditi u interesu građana/ki umjesto u intersu stranke.
Toliko o demokratiji, o slobodnom društvu, o mislećim individuama. A koliko se sve to prožima kroz društvo u cjelini pokazuje činjenica da su mnogi/e od njih univerzitetski profesori/ce pravnih, političkih nauka, medicine i čega sve ne, ugledni/e članovi/ice društva, predstavnici/e struke, a koji zarad liste žrtvovaše sve to i prodadoše demokratiju. Kako onda takve osobe mogu biti uzor i primjer bilo čega i bilo kome?! Zato imenovani/e, izabrani/e nisu više slobodni ljudi već stranački roboti. Pa kad se izanalizira podjela državnog plijena i floskula „sposobni umjesto podobni“ može se zaključiti da neki/e od nas sposobnost tumače na jedan, dok stranka na drugi način. O kojoj sposobnosti i struci govorimo ako nisi u stanju odvraniti ni svoju vlastitu slobodu?!
