Pjesnik i urednik, Danilo Lučić, rođen je u Beogradu. Autor je pjesničkih knjiga „Beleške o mekom tkivu“ i „Šrapneli,“urednik u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo, a njegova zbirka pjesama “Beleške o mekom tkivu” (SKC Kragujevac), dobitnica je Brankove nagrade za 2014. godinu. Uređuje portal za književnost i kulturu glif.rs, bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje poeziju i prozu u štampanoj i elektronskoj periodici, a zastupljen je i u više antologija i izbora poezije. I gost učesnik ovogodišnjeg književnog festivala „Poligon“ u Mostaru, koji počinje u četvrtak 10.10.019. Za interview.ba je pričao o stanju u izdavaštvu u Srbiji, piscima i njihovoj (ne)želji da budu shvaćeni, Beogradu, insistiranju desničarskih struktura u Srbiji na forsiranju ćiriličnog pisma i neizostavnom pitanju i propitivanju identiteta koje se prožima njegovim radovima i stvaralaštvom.
KNJIGA KAO KOMERCIJALNI PROIZVOD: Bojim se da knjiga danas više nije kulturni proizvod kao što je to bila ranije. Ona je danas jedan veoma komercijalan proizvod široke potrošnje, tako da ja mislim da u ovome našem vremenu sa svim tim knjigama tipa „Kako stići do uspeha“, jeftinom bulevarskom književnošću, od ljubavnih romana, do svih tih saveta nekih nadrilekara, psihoterapeuta, light choucheva- trener za ovo, trener za ono, te knjige zapravo jesu mnogo ozbiljnije u smislu da su mnogo opasnije i od najteže, najpesimističnije i nekako najtraumatičnije književnosti uz koju navodno možemo tako da završimo.
INTERVIEW.BA: Sutra počinje književni festival „Poligon“ u Mostaru, a centralna tema ovogodišnjeg festivala na kojem ćete uzeti učešće je identitet. Kako biste Vi svoj identitet ukratko predstavili, ko je ustvari Danilo Lučić?
LUČIĆ: Danilo Lučić je pisac i urednik, a pitanje identiteta nije više ni pitanje nekog kvantnog položaja u društvu. Danas u vremenu gde čovek jedva spaja kraj s krajem, to na nas utiče i na emotivnom i na društvenom planu, i na to kako ćemo se postavljati, da li ćemo se družiti i upoznavati, kako ćemo misliti i delovati. Ja pokušavam na svaki način da se oduprem tome i da budem na nekim događajima, i mogu reći da jesam društvena osoba. Nikada nisam želeo da budem elitistički pisac u smislu da pišem za neku malu i probranu publiku koja je akademski obrazovana i veoma načitana, međutim, da li zbog te teme kojom sam se ja bavio, da li zbog onoga što sam studirao, mnogim ljudima je moja knjiga ostala nekako hermetična, da je nisu razumevali onako kako sam ja želeo.
INTERVIEW.BA: Kojim temama općenito se najviše volite baviti, da li je propitivanje identiteta također jedna od njih?
LUČIĆ: Jeste, propitivanje identiteta je tema kojom se često bavim, a naročito i nažalost moram reći u ovom našem ideološkom i političkom prostoru, posle svih ovih godina koje nisu bile baš najbolje, i gde želimo da izađemo iz toga, pitanje identiteta je nešto što nam treba pomoći da nađemo neke odgovore koji će nam pomoći da izađemo u neku svetliju i bolju budućnost, samo je razlika u tome ko postavlja to pitanje identiteta i sa kojim ciljem. Mislim da kada su u pitanju ovi prostori ono nije bilo baš sa najčistijim namerama.
INTERVIEW.BA: U svojoj knjizi „Šrapneli“ govorite o zloupotrebi jezika. Koji je to način na koji jezik može biti najočitije, najnekorektnije i najsurovije zloupotrijebljen?
LUČIĆ: U Šrapnelima sam se bavio tim da je jezik zapravo ideološki mehanizam koji instrumentalizuje čoveka i bez njegove volje, recimo fraze, neke parole i definicije, koje čovek ponavlja po automatizmu i bez nekog shvaćanja. Želeo sam čoveka iz pasivne pozicije staviti u tu autoritativnu interpretativnu poziciju, gde on može da kritički tumači jezik. Želeo sam zapravo da razbijem tu autoritativnost neokonzervativaca i puritanaca koji jezikom kao živom tvari manipulišu, na način da on ne sme da se menja, nego da se čvrsto prihvataju neke definicije. Sa druge strane, kada oni žele da nešto svoje uguraju u jezik kao genetički inžinjering, tu nema milosti, kao što to radi na primer Srpska Akademija Nauka i Umetnosti. U Šrapnelima to bi trebala biti neka vrsta alatke kojima bi takvi ideološki koncepti trebali da se propituju i da se dokažu.
INTERVIEW.BA: Za pisce se često vežu epiteti čudnih osoba i samotnjaka, ljudi koji su poludjeli od knjiga, pa pojedini u svojim vaspitno-odgojnim mjerama mlade generacije savjetuju da ne uče i ne čitaju previše, kako ne bi izgubili razum. S obzirom na to da je sutra Svjetski dan mentalnog zdravlja, zanima me Vaš pogled na ovakva shvatanja njegovanja kulture čitanja, prema kojoj nas knjiga navodno uvlači u depresiju, ili je zapravo obratno?
LUČIĆ: Pesnik jedan beogradski iz moje generacije jako lepo je rekao da je književnost tu da usložnjava život pojedinca, gde on zapravo neće biti potpuno isti pre i posle čitanja neke knjige. Kada govorimo o tome, podrazumeva se da mi tu imamo neki kvalitetnu, ozbiljnu, umetničku književnost koja se bavi ozbiljnim temama, ali se bojim da knjiga danas više nije kulturni proizvod kao što je to bila ranije. Ona je danas jedan veoma komercijalan proizvod široke potrošnje, tako da ja mislim da u ovome našem vremenu sa svim tim knjigama tipa „Kako stići do uspeha“, jeftinom bulevarskom književnošću, od ljubavnih romana, do svih tih saveta nekih nadrilekara, psihoterapeuta, light choucheva- trener za ovo, trener za ono, te knjige zapravo jesu mnogo ozbiljnije u smislu da su mnogo opasnije i od najteže, najpesimističnije i nekako najtraumatičnije književnosti uz koju navodno možemo tako da završimo.
INTERVIEW.BA: Objavili ste zbirku pjesama „Beleške o mekom tkivu“. Za šta je to „meko tkivo metafora“, da li je opet u vezi sa nekim poimanjem i propitivanjem naših individualnih i kolektivnih identiteta, ili je možda riječ o krizi identiteta globalnog društva i kapitalizma, i nas kao pojedinaca u njemu?
LUČIĆ: Zapravo nije. Pitanja „mekog tkiva“ su pitanja iznutra koja su veoma lična, veoma suptilna, i ako je tu bilo neko pitanje identiteta, onda je to bio neki unutrašnji lik tog identiteta koji je povezan sa lokalnim identitetom. Ja sam zapravo propitivao taj svoj identitet i svoj položaj u tom nekom društvu i svetu, ali to pitanje identiteta nije bilo u tom kontekstu nešto naročito široko, nego više lokalno. Kroz tu moju dakle prvu zbirku pesama, više je naznačen taj neki lokalni kontekst moga obraćanja Beogradu kao gradu. Mi međutim o identitetu moramo da pričamo čime god da se bavimo, o čemu god da pišemo i gde god pokušavaju da nam izmišljaju koncept o tome kako da mislimo.
INTERVIEW.BA: Našalila bih se sa upečatljivim sloganom kojeg sam vidjela na Vašem fb profilu, a koji i govori dosta toga o Vama a glasi : „Ako iko pita te kom pripadaš jatu, slobodno mu reci- proletarijatu“. Više ne živimo u tom očigledno humanijem sistemu, pa me zanima da li takve ideje i dalje žive u Srbiji i gdje je zapravo Beograd danas u Vašim očima?
LUČIĆ: Beograd je zapravo internacionalni grad i po tom japijevskom, urbanističkom, sociološkom, arhitektonskom uređenju on jeste metropola, ali to nisu jedine stvari sa kojima bi Beograd trebao da se hvali. Situacija sa piscima u Beogradu je manje-više slična onoj kakva je sa piscima svugde gde oni ne mogu da biraju neke velike izdavače i gde su osuđeni na to da biraju manje, i da preživljavaju onako kako znaju i umeju. Bez ikakve institucionalne podrške i potpore od strane države, oni pokušavaju da taj svoj rad nekako unovče na ovom postjugoslovenskom neoliberalnom tržištu. Izdavačke kuće u okviru kojih se objavljuju pojedine knjige, vezane za državne institucije kao što je npr. ova iz Kragujevca, imaju vrlo značajne edicije poezije, ali su sa druge strane obavezne da zbog državne politike promovišu i na ćiriličnom pismu objavljuju zbirke. Sa druge strane također, na taj način one zatvaraju svoja vrata čitateljima iz BiH, Hrvatske, čak dobrim delom i Crne Gore.
INTERVIEW.BA: Vaša nova knjiga nosi naziv „Frakture“. Da li ste s njom nešto važno u životu prelomili i koje su to osnovne poruke i motivi koji se prelamaju kroz ovo djelo?
LUČIĆ: Radi se o zbirci pripovedaka čiji je radni naslov „Frakture“. To je rekao bih jedan motiv koji je moje istraživanje mogućnosti da u životu svih nas danas mogu da postoje toliko jaki i intenzivni događaji, da oni predstavljaju naprosto neki prelomni trenutak u našim životima, tj. neko iščašenje, udubljenje i prelom zbog kojega naš život počinje da poprima potpuno drugačiji tok. Pokušavam da se bavim veoma širokim spektrom nekih aktuelnih tema, aktuelnih događaja iz neke bliže prošlosti ili čak sadašnjosti, i želim da se bavim nekim temama koje uključuju i feminizam, i rodnu ravnopravnost, i problematiku kapitalizma, i našu političku prošlost 90-tih naovamo. Veoma je širok spektar književnih stvaralaca koji su utecali na mene i na regionalnoj i na svetskoj razini, ali ono čemu se ja u velikoj meri divim i što ostaje kao svojevrstan i nedokučiv fenomen, ne zbog toga kako je nastao, nego baš zbog toga kako je tako naglo nestao, jeste period nakon Drugog svetskog rata, kada se u Jugoslaviji pisala i stvarala književnost koja je dosezala sami vrh evropskog književnog stvaralaštva. Ta književnost je bila toliko jaka i intenzivna da je u tom periodu ljudima bilo draže čitati jugoslovensku modernu književnost koja je imala svoju vrednost i relevantnost, pogotovo zato što su postojala umetnička dela koja su bila i nagrađivana, tako da su i na mene u velikoj meri utecali pisci jugoslovenske modernosti poput Krleže, Crnjanskog, Kiša, Marka Lalića, Selimovića, tih nekih nadrealista i avangardista…
