Sarajevski pjesnik crnogorskog porijekla Marko Vešović je u mladosti bio prijatelj sa Radovanom Karadžićem, bili su višestruki kumovi, a s ratom u BiH i svim što se događalo kasnije postao je njegov najveći kritičar. Ovaj romanopisac, esejist, književni kritičar, te prevodilac danas živa u Sarajevu, u penziji je, ali aktivan kolikomu to zdravlje dozvoljava i kratko smo porazgovarali o konačnoj presudi Karadžiću.
Vešović je 07.02.2005. za radio Slobodna Evropa takođe govorio o Karadžiću: „Sve na svijetu što je vezano za Karadžića, ja sam zapisao. Tačno je da sam bio s njim prijatelj, tačno je da jedno sedam-osam godina nisam s njim govorio, prekinuo sam s njim prijateljstvo jer sam ga smatrao špijunom. Smatrao sam da je on policijski cinkaroš. Sedam-osam godina s njim nisam govorio. Kad sam ponovo s njim uspostavio komunikaciju, to više nije moglo biti prijateljstvo“.
INTERVIEW: S kojim mislima i osjećanjima čekate presudu protiv Radovana Karadžića?
VEŠOVIĆ: Mene Karadžić više uopšte ne zanima od kako je otišao na pravo mjesto. Naime jedan pjesnik je rekao da postoje stvari koje su toliko dugo mišljenje da se više o njima ne da misliti, a jedna od takvih stvari je i Karadžić. Mogu samo reći da mi nije svejedno hoće li i za koliko genocida će biti osuđen. Imao sam divnog prijatelja Boru Đukanovića, mnogo sam ga volio, radio je godinama na Karadžiću i volio je da kaže, a ja to ponavljam kao svoje, da ću ako umre sutra – umrijeti kao slobodan čovjek, a Karadžić će umrijeti u zatvoru i tu je moja prednost nad njime. I još nešto da kažem: Hannah Arendt je napisala knjigu o banalnosti zločina, a je sam svojim prijateljima često govorio da je Radovan Karadžić priča o banalnosti crnogorskog i zločina i zločinca.
INTERVIEW: Godinama ste ga poznavali – kako razumijete tu njegovu transformaciju od pjesnika do zločinca?
VEŠOVIĆ: Vitomir Lukić, jedan od najpametnijih ljudi koje sam upoznao, a bio je jedan od najvećih jugoslovenskih pisaca iz Bosne, ali mu nisu priznavali da je jugoslovenski jer je bio iz Bosne, govorio je o tome da sve nastaje iz situacije. Prema tome – jedan moj Crnogorac je govorio to jednostavnije: kurve imaju priliku da postanu to što jesu, a Karadžić je postao to što jeste jer je bio u takvoj situaciji. Da nije bilo situacije u kojoj se našao – ko zna, možda bi umro kao poštovan psihijatar. Radi se o tome da je on, ja to dobro znam, primio novac da to uradi. On je bio bogat čovjek i prije nego je počeo rat i, bogami, kada je zagustilo nije mogao reći izvinjavam se, pa okolo-naokolo i izvući se, nego je valjalo vratiti pare. Govorim ono što znam. I vratilo se – ne vratilo, njemu se osladilo da bude vođa i tako dalje. S druge strane ima još jedna crnogorska, a to je da u nama postoji materijal od kog može postati svetac, ali i zločinac, o tome je pisao i Dostojevski, a Karadžić je jednostavno došao u takvu situaciju da se u njemu rascvjeta zločinac i tačka.
INTERVIEW: Čime se vi inače bavite?
VEŠOVIĆ: Imao sam nekoliko bolesti, ali ja imam sreću da razlikujem one od kojih se umire i one od kojih se ne umire. Ove moje su one od kojih se ne umire, ali bole, Sada sam dobro, ništa ozbiljno nije bilo, nešto raduckam, dosta sam na internetu i važno mi je da mi je mozak vazdan radio, to je moja borba protiv skleroze koja je uspješna i to je sve.
U filmu „Život i priključenije Radovana Karadžića“ Marko Vešović govori: Ima jedan razgovor sa Karadžićem gdje on sa nekim od svojih komandanata razgovara i on mu kaže: „Neće Srbi da uzmu puške“ A on kaže: „Pa streljaj ih, pička im materina!“. Ja to nikada neću zaboraviti. Kako može onaj mlakonja kojeg je zlostavljala njegova vlastita žena, ne samo predamnom, pred desetinama njegovih prijatelja, štiklom ga u nogu pred nama. Kako se taj mlakonja preobrazio odjedanput u čovjeka koji kaže „streljaj ga“? Meni je bilo zaprepašćenje kako je ta pihtija od čovjeka postala krvolok.
Teofil Pančić 2008 o Marku Vešoviću piše:
Marko Vešović, pesnik iz Sarajeva (štono reć “crnogorskog porijekla”), zahvalio se na dodeljenoj mu Ratkovićevoj nagradi – koju dodeljuju “Ratkovićeve večeri poezije” u Bijelom polju – i odbio da je primi, rekavši da je “prisiljen da odbije” nagradu zato što je ova svojevremeno dodeljena Radovanu Karadžiću, tom “durmitorskom istrebljivaču”, kako ga Vešović naziva (i nije nikada opozvana, koliko mi je poznato; opet, doduše, i samo opozivanje bi bilo licemerni akt pranja biografija; tja, kad se jednom učini nešto sramno, nema načina da se to neutrališe). Sarajevski pesnik veli da je “nedopustivo što se u današnjoj Crnoj Gori uporno i metodično ćuti o svemu što se dešavalo u ratu u Bosni i Hercegovini”, pa tako i o dodeli te nagrade Karadžiću usred ratnog paleža Sarajeva. Vešović poentira ovako: “protiv te činjenice ne mogu ništa, ali odbijam da budem umiješan u bilo koji oblik crnogorskog besramlja”.
