IZ ĆORSOKAKA Zlatko Dizdarević: E baš lijepo pomirenje

22.02.2019.

Hvala Bakiru i Fahri što smo opet rahat i nemamo više dilema. Ponovo se sjetim dobrog Affana i njegove legendarne – Zajedno smo skupa! U gluposti, idiotluku, svjesno prihvaćenoj laži jer nas oslobađa razmišljanja, savjesti, muke sa istinama, drčenju tamo gdje je sve jasno. I opet, malo nam kao i neprijatno, vazda ovako dobrima i merhametli kakvi smo, je li, još od naših Bogumila, što nam se lideri do juče onako, eto skoro pa utrkivaše u pljuvanju, vrijeđanju, ponižavanju, optuživanju, reklo bi se baš k’o da nisu naši…Jer svi znaju da nam to nije u krvi i naravi. E zato nam eto drago što se to sitno peckanje sada pospremilo pod perzijske ćilime kojima su im stanovi, hvala Bogu, zastrti.

 

Piše: Zlatko Dizdarević za Interview.ba

Elem, grandiozno  ujedinjenje “Bošnjaka”  sa liderima Bakirom i Fahrom  i njihova  patriotska dužnost odbrane od dva druga “bloka” što se spremaju u boj protiv nas,  izmamila  je osmijeh  olakšanja  svima  na već  potamnjelim licima od muke i panike – kako ćemo se odbraniti !  A rješenje  savršeno za sve:  Čak i za strance  koji eto dobijaju ovdje vlast baš kao nekad, pa su mirni da mirniji ne mogu biti. Ali  posebno za njih dvojicu  jer samo  podruku mogu  spašavati sebe i ostanak  u  životnoj igri.  Bakir  poraženog  Fahru  vratio u  vlast, a Fahro poraženom  Bakiru sačuvao vlast. Zajedno, odbranili  su  sa  kobajagi  dvojicom najmržih i najopasnijih protivnika, Dodikom i Čovićem,  staru  pobjedničku  prevaru  na kojoj  idemo dalje svi skupa na potpuno isti način kao i do sada: Dva protiv jedan javno   danas ovdje, jedan protiv dva sutra ondje i eto tri decenije  vlasti  temeljenoj  na uzgajanju mržnje protiv njih a “patriotizmu” u kući.  Onda se i mržnje, ljubavi, patriotizmi i strahovi pretaču  u džepove tvoraca svega toga.   

Kad u toj  matematici  zaribaju  unutarpatriotski  lični interesi, onda eto kao sasvim normalne komunikacije  i onih uzajamnih  komplimenata lidera o “idiotluku”, o “kretenizmu”, o “psihijatriji”, o “špijunaži i UDBI”  o “politici beščašća”  pa sve uz obećanja da “mu nikad neću halaliti”, da je “samnom završio”, da je “on politička prošlost”, da “može tražiti koga hoće drugog…” itd.itd.  I nakon svega toga hvata  za ruke da bi odbranili Bošnjake i Bosnu jer, hvala neprijatelju. E zato vrijedi potsjećanje  kobajagi  odbranjenima  na onu stara: Jednom  napravljena  glupost može biti i greška, a ponovljana istim povodom  idiotluk je.

Priča u kojoj  se do bezobrazluka cinična prevara čini mirno na  moralno skandalozan  način – ako je išta još  moralno i skandalozno u ovoj zemlji spram onih vrijednosti koje smo nekada smatrali  normalnim – leži na prevari koja zvoni do neba ali, većina prepoštenih  i mitski dobrih  Bošnjaka u svojoj ogromnoj ljubavi prema šutnji i savijanju kičme,  prave se da je ne vide. Ili je pameti  doista tako malo da  tu pomoći  više nema.  Pa  će  nezajažljive vlastodržačke  ambicija  nastaviti  da rastu kroz ovako otvorena vrata  samo da bi vlast opstala, a savijanje kičme podanika sve  će to pratiti ukalkulisano i kako se očekuje.Tužni  kraj je neminovan. Ovako ili onako.

A šta se tu ne vidi ? Pa u samom startu  sa raznih strana zabačena udica o podjeli i discipliniranju rasturenog društva, ovjerena ratom, progutana  je. Narod, naravno, nije  zaboravio  zaboravio.  Oni koji ga nisu osjetili  skrivani  po kabinetima, štabovima u centru grada ili u raznim  trezorima,  ušli su u igru  dva protiv jedan ili jedan protiv dva uporno, sistematski i zanatski proizvodeći  neophodan strah i animozitet koji će tu igru održavati i kapitalizirati. Istrajavajući u projektu  rastakanja, pranja  i  peglanja  nekada zdravog uma, sve do debiliziranja  pa prihvatanja  ovoga  čemu   svjedočimo  u  kobajagi  “pomirenju” ekskluzivnih takmaca za vlast, a u ime naroda i njegovog dobra.  Pošto, naravno, nismo svi savršeni, negdje ispotiha neki bezobraznik maliciozno će dodati  ovih dana onoj  mitskoj – zavadi pa vladaj – još jednu riječ:  “Zavadi pa vladaj i naplati”. Glavni uslov da bi se to moglo, već  imamo. Um  je već ispran, zajedno sa savijenom kičmom.

Za kraj, pošto je iz ćorsokaka,  sjetih se jedne privatne, iz porodičnog albuma. One  devedesete, koji mjesec gore ili dolje, stariji sin tada u šetvrtom osnovne, ovdje u Sarajevu, vratio se sa nastave  kući jednog dana sam ozaren: “Pobijedili smo na fiskulturi one ‘zagrade’…A  i ‘pluseve’ smo prije…”   Pitam ga, ko su mu to  zagrade  i plusevi, a ko su onda oni? Kaže, mi smo ‘nule’, tako nam je profesor fiskulture nacrtao  flomasterom na majicama… Da skratim,  plusevi su bili krstovi, zagrade polumjesec, a nule su bile  slovo “O” – ostali ! Pa se djeca igrala.

Tako je nekako počinjalo, onda, uoči  rata. Eto slučajno, u školi. Podloga bila tabula raza. Uglavnom. Ovdje su već pristizale  teže teme koje baš i nismo odmah  povezivali sa  onim “nestašlukom” u školi mog sina. Te nove priče iz goleme politike, bile   su podjednako  važne svima, samo  “profilirane” na različite načine. Tri dresa  plus pokoji  sa  onim “O” ubrzano su se navlačili. Ovako ili onako. Danas je saldo takav kakav je.  I kaže, važno je da se ujedinimo u naš blok, proitiv njihova dva bloka. Kao što su se “oni” ujedinili protiv  “nas” .  I  lideri od svih nas izabrani,  “zajedno su skupa” u toj igri  patriotizma. Mjesta u tome  za one što su drugačiji sve je manje. Nacija kao profit  zove li zove ! A tu su nam vođe najbolji drugari. Sve druge zakletve i optužbe ne važe.

A one utakmice po osnovnim školama, sa onakvim dresovima?  Njih više nema. One su odigrane  na početku onoliko koliko se od njih očekivalo. Svi sada nose iste dresove, na  sve tri strane. Jedino onih sa “O” nema, bar ne dovoljno za pobjednički tim. To se zove pomirenje  i zna se šta kome donosi.

Idi naVrh

Don't Miss