Teofil Pančić: Beograd ne postoji, kao ni Sarajevo

Kako se danas gledaju Beograd i Sarajevo, ko glumi pomirljivost a ko je u zabludi, šta je ostalo od Jugoslavije i šta čita i piše, za Interview.ba govori Teofil Pančić.

Teofil Pančić je novinar i književni kritičar nedjeljnika Vreme te jedan od najpoznatijih političkih komentatora u bivšoj Jugoslaviji. Autor je dvadeset knjiga među kojima su: “Na hartijskom zadatku”, “Karma koma” i “Čuvari bengalske vatre”.

INTERVIEW.BA: Mnogo je političkih zatezanja na relaciji Beograd – Sarajevo. Kako danas Beograd vidi Sarajevo?

PANČIĆ: Šta je Beograd? Danas Beograd ne postoji, kao ni Sarajevo. Postoje određene strukture političke, ekonomske, medijske i druge. Vlast u Srbiji danas sačinjavaju ljudi koji su devedesetih bili delovi zločinačkog poduhvata, koji je radio na razbijanju BiH. Njihova politička istorija ne može biti gora, ne mogu zamisliti gore od onog što su radili Nikolić, Vučić i njihov veliki patron i šef Šešelj, s kojim su opet dobri. Ti ljudi su danas, pošto su se tobože promenili, sa stanovišta velikih sila idealni manekeni pomirenja, jer nemaju prostora za vrdanje, jer uvek mogu biti ucenjivani svojom užasnom političkom prošlošću. Vučić se trudi da daje pomirljive izjave, predstavlja se kao konstruktivan. Na svoju zapanjenost vidim da to kod nekih ljudi u Sarajevu prolazi i da postoji iluzija da je Vučić neko drugi danas i da je današnja srpska vlast prema BiH bolja nego prethodna koja je bila loša. Ako mislite da je ova bolja, to je iluzorno. Mislim da se čitava politika prema BiH svodi na kupovinu vremena i povremeno ispuštanje umilnih zvukova. Njih zanima samo jedno: potpuna vlast u Srbiji. Tamo se stvara jedna vrsta neototalitarnog populističkog sistema u kojem imamo jednog vođu koji odlučuje o svemu, i kastu sluga, a okolo su sirotinja i raja koju treba držati u neznanju i pokornosti. Bosna je jedno od sredstava kao i Kosovo. Njih ništa u vezi s Bosnom ne zanima i to bi bilo dobro kad ne bi bili jedna vrsta strateške rezerve za Dodikove projekte.

INTERVIEW.BA: A koji je Vaš dojam o tome kako Sarajevo vidi Beograd?

PANČIĆ: Tu je moj uvid donekle površan, jer ne živim ovde ali pošto znam mnogo ljudi i dolazim, mogu reći da mi se čini da političke, intelektualne i medijske elite u Sarajevu žive u devedesetim godinama kada je Beograd u pitanju, što se manifestira time da misle da su tamo još uvek dominantne teme rata ili BiH. To su teme iz petog ešalona i danas je Srbija okrenuta svojim problemima. Čini mi se da ljudi ne prate šta se danas zbiva i koji su politički i civilizacijski procesi dobri i loši u Srbiji. Možda je problem u tome što je nivo komunikacije na ex-Yu prostoru žalosno nizak.

INTERVIEW.BA: Jednom ste kritizirali nekada moćnog izdavača Prosvetu zbog edicije Veliki romani. Koliko su izdavači doprinijeli trivijalizaciji i svođenju kulture isključivo na tržište, na što se sami često žale?

PANČIĆ: Radi se o jednoj vrsti autodegradacije. Ono što se danas naziva Prosveta nedavno je u čuvenoj ediciji objavilo knjigu Ljiljane Kabljanović-Đurović, jedne potpuno književno beznačajne persone koja objavljuje literaturu na fonu nekakvog populističkog i parareligijskog kiča. Kada sebi dopustitite da tako profanirate jednu od najuglednijih edicija u ukupnom pamćenju jugoslavenskog izdavaštva, to znači da je sve dostupno devalviranju. S druge strane, u ovim malim zemljama, siromašnim i polupismenim, zadivljujuće je mnogo žilavih, vrednih i samozatajnih izdavača. Samo da odete tu u Buybook i da vidite šta se nabavlja i objavljuje i koliko smo jaki u praćenju prevodne beletristike i teorije. Izdavaštvo kod nas je bolje nego što kao nakupina propalih i besmislenih država zaslužujemo.

INTERVIEW.BA: Mislite li da danas postoji uvjetno rečeno novinarska Jugoslavija, kao opozicija podjelama?

PANČIĆ: Ne bih rekao samo novinarska Jugoslavija već i šire, kulturna. Nije slučajno da se filmovi gledaju bez obaziranja na granice, da pozorišta razmenjuju gostovanja i da smo svi jedna književna scena. Razlog nije nostalgija za bratsvom i jedinstvom već je suštinskiji i svako ko ga zanemaruje samo pokazuje spostvenu glupost. Mi govorimo istim jezikom. Možete li zamisliti konstelaciju u kojoj Amerika i Britanija ne bi bile najbliže zemlje na svetu iako ih deli okean? Kada Amerikanci dodeljuju Oskare britanskom filmu, ne dodeljuju za strani film. Ljude ovde mogu razdvajati državne granice, ratovi i traumatične istorije – kao da to ne razdvaja Ameriku i Britaniju – ali spaja ih jezik. Čak kad se mrze na istom jeziku, ljudi međusobno komuniciraju. 

INTERVIEW.BA: Šta čitate u posljednje vrijeme i je li na pomolu Vaša nova knjiga?

PANČIĆ: Čitam svašta, tim više što sam aktivni kritičar u nekoliko medija. Osim nesavladive gomile novinskog papira – uglavnom smeća – trudim se biti u toku s dobrim. Povod mom dolasku je Buybookov festival i tu je nekoliko ljudi koje rado čitam, poput Bekima Serjanovića, Andreja Nikolaidisa i Saše Hemona. Pratim ono što me uzbuđuje i drži živim. U pisanju idem od euforije do apatije pa znam u jednoj godini objaviti tri knjige pa onda ništa. Čini se da sam u fazi te apatije nakon svoje jubilarne dvadesete knjige “39 dana juna”, ali mi se nešto kuva u glavi i videćemo šta će od toga izaći.  

Prethodna vijest

Marija Herceg: Za Ljubuški bez korupcije i nezaposlenih

Naredna vijest

Kadira Suljkanović: Borit ću se protiv korupcije i kriminala