„Ja ću da priznam ako i ti priznaš.“ „Pa znaš, i mi smo stradali..“ Ove rečenice su, smatra glumica Mirjana Karanović, najučestalije kada se počne razgovarati o balkanskim ratovima iz 90. godina. Sve dok se sa svih strana, smatra ona, ne prizna odgovornost, neće biti ni iskrenog pomirenja. O ratovima i o njenom novom filmu, o zatvaranju Haškog tribunala i životu balkanske žene za Interview.ba govori glumica Mirjana Karanović.
MIR MIR MIR, NIKO NIJE KRIV!? Bilo bi lepo da smo sve to ostavili iza sebe, ali to bi značilo da smo sve izgovorili i da smo pristali, da se desilo to što se desilo. Ima tu mnogo stvari na koje svaka strana treba da pristane. Mislim da se sada dešava slijedeće: „Ja ću da priznam ako ti priznaš. I to ako vi priznate nama, mi ćemo vama…“ Tako neko natezanje kao neki tinejdžeri u školskom dvorištu. Političari, i uopšte, svi su zatvoreni u svoje priče. Niko ne želi da čuje tuđu. Niko ne želi da govori o svojoj odgovornosti. Ili ako govori to su vrlo deklerativne stvari, neka opšta mesta i uvek postoji kao: „Žao mi je, ali… i mi smo stradali.“
INTERVIEW.BA: Svjetska kritika Vas svrstava u deset najzanimljivijih autorica nove kinematografije, rediteljica, scenaristica i glavna junakinja ste u svom filmu prvijencu „Dobra žena“. Uloga Milena je život provela u lažnoj sigurnosti, ali šta prevagne kod žene da iskorači iz te „zone komfora“ i prijavi supruga zločinca?
KARANOVIĆ: Ja sam to posmatala kroz neku moralnu dilemu. Ta moralna dilema je više etičko pitanje. Nisam razmišljala o komforu. Zapravo, ja sam htela da ta žena živi gotovo idealan život po nekim balkanskim merilima, a i ne samo po balkanskim. Kako zamišljaš nekoga ko zapravo nema suštinskih egzistencijalnih problema? Ja sam nju htela da stavim u poziciju u kojoj bi njena odluka o tome šta da radi sa tim saznanjem ne bi bila uslovljena nikakvim drugim motivima osim samo tim unutrašnjim moralnim zahtevom koji neka osoba ima unutar sebe.
Mi se ne bavimo politikom, mene samo zanima moj posao. To je bilo dosta takvih mišljenja među mojim kolegama. „Ne znam ja. Neću da se eksponiram. Ja samo radim svoj posao.“ To ja samo radim svoj posao i samo radim svoj život. Ja znam te ljude, to su dobri ljudi. Nisu nikakvi promoteri nekakvog zla. Ja sam želela da kažem da je u redu biti takav kada je sve oko tebe u redu, kada ne postoje nikakvi ratovi, nikakva ljudska patnja, mislim da kažeš: „Ja samo radim svoj posao.“
Ali, kada vidiš da ljudi stradaju, da postoji makar jedna osoba koja trpi nekakvo zlo ili zlostavljanje. Sada nemamo više ratova, ali imamo mnogo žena i ljudi koji trpe nekakve nepravde , jako im je teško da se izbore sami i teško im je da nađu saveznike zašto što, uglavnom, ljudi kažu ja moram da gledam sebe. Postoji ta neka vrsta sebičnosti . I ja to razumem. Razumem onako kao glumica da se bavi ljudima i ljudskim dušama. Ja ne mogu da živim sa tim.
INTERVIEW.BA: Da li ste se susretali sa osudama u Srbiji nakon prikazivanja ovog filma od strane „običnih ljudi?“
KARANOVIĆ: Ne znam. Nije puno ljudi ni gledalo taj moj film. On je nekako zataškan. Nije se neka galama digla oko toga, a moram da kažem da se ja nisam trudila da taj film bude kontraverzan u smislu da pravi skandal. Ja sam prosto želela mirno i ljudski da postavim neke stvari. Taj film je veoma emotivan. Nadam se da ako ga budu prikazivali na televiziji da će imati možda veći odek. Ljudi u Srbiji koji me ne vole, ne vole me iz razloga iz kojih ne vole ljude koji se suprotstavljaju ili koji su kritični prema svojoj sredini. Mislim da je to ključno. Recimo, mi u Srbiji obožavamo kolumniste ili novinare koji su kritični prema, na primer, hrvatskom društvu i državi. I slavimo ih tamo. Ali kada su takvi slični komentari odnose na srpsko društvo onda su oni izloženi ogromnom netrpeljivošću, a pri tom su obožavani u drugim zemljama. U nekim stvarima smo jako dobri, ali to nije dovoljno da bismo napredovali kao država, kao društvo.
INTERVIEW.BA: Imali ste priliku prije snimanja filma „Grbavica“ (Jasmila Žbanić) da se upoznate sa silovanim ženama u BiH, tad ste rekli da ne bi mogli da igrate tu ulogu, ali jeste. Šta je presudilo da zaigrate tu rolu?
KARANOVIĆ: Ja sam videla šta je realnost žena, taj užas kroz koji su prošli. Prosto sam smatrala da ja ne mogu to da predstavim. Da ja kao takva ne mogu da predstavim taj užas kroz koji su oni prošli. Jer, to se sve vidi na njima, na njihovim licima, u njihovim očima. To je nešto što je jako teško. Mislim da prosto nemam pravo da se usudim da ja predstavljam takve osobe, te žene koje su prošle kroz to…. To je mnogo strašnije od filma. Ali sam onda sa Jasmilom pričala i ona je rekla da, zapravo, ono što je najvažnije ta poruka filma koja treba da stigne do ljudi. Film govori o posledicama, a ne o samom događaju tog fizičkog i emotivnog, seksualnog zlostavljanja, nego o tome kako zapravo te žene danas žive sa tom strašnom tajnom i koliko su, na neki način, diskriminisane i odbačene. Ne usuđuju se da o tome ni govore.
Posle tog filma je počelo da se više govori o takvim žrtvama rata. Posle im je priznat status žrtava rata. Dobile su neka prava. Mislim da je to, ustvari, prvi put u istoriji da se silovanje smatra ratnim zločinom. Nekako su uvek vojska i vojnici smatrali da je njihovo pravo da tamo u teritorijama koje osvoje da tamo siluju žene, i da je to nekakav plen ili da se to podrazumeva. Zato mislim da je taj film bitan. Drago mi je da sam bila deo toga.
INTERVIEW.BA: Na ceremoniji zatvaranja Haškog tribunala kroz suze ste čitali dijelove tragičnih svjedočenja koja su se mogla čuti pred tribunalom (Minke Čehajića iz Prijedora, Grozdane Ćećez iz Donjeg Sela kod Konjica, Hazira Isufa Beriše s Kosova i Emila Čakalića iz Vukovara), kada ćemo imati jednu istinu, jednu historiju?
KARANOVIĆ: Ne znam. Nemam odgovor na to.
INTERVIEW.BA: Mnogi od nas govore da su se umorili od rata i ratnih priča. Kultura sjećanje jeste važna, Vi ste angažirana i redateljica i glumica – šta Vi mislite o tome nakon svega? Koliko Vas emotivno uzimaju svi ti angažmani skupa?
KARANOVIĆ: Bilo bi lepo da smo sve to ostavili iza sebe, ali to bi značilo da smo sve izgovorili i da smo pristali, da se desilo to što se desilo. Ima tu mnogo stvari na koje svaka strana treba da pristane. Mislim da se sada dešava to da: „Ja ću da priznam ako ti priznaš. I to ako vi priznate nama, mi ćemo vama…“ Tako neko natezanje kao neki tinejdžeri u školskom dvorištu. Političari, i uopšte, svi su zatvoreni u svoje priče. Niko ne želi da čuje tuđu. Niko ne želi da govori o svojoj odgovornosti. Ili ako govori to su vrlo deklerativne stvari, neka opšta mesta i uvek postoji kao: „Žao mi je, ali… i mi smo stradali.“ Ne mogu više time da se bavim. Imam prosto dosta godina i treba da radim neke druge stvari u životu. Ja sam gradila što sam mogla i nastaviću to da gradim kroz ono čime se bavim. Znate, mislim da je sada na mladima da grade svoju budućnost. Ne može, ipak, sve da im se servira. A ništa nisu ni dobili, mislim ni dočekali. Ne mogu više da se bavim time.
INTERVIEW.BA: Već 14 godina izvođenja jednako teške predstave „Helverova noć“ u Kamernom teatru 55 je iza va. Jeste li se umorili od ovog pozorišnog komada?
KARANOVIĆ: Ne, nisam. Nego je sada vrlo retko igramo. Sad smo igrali u decembru, pa u januaru. Videćemo, možda u aprilu. To je predstava koju možemo da igramo godinama i Ermin i ja. On je već dobio prve sede. Ja sam starija nego što sam bila. Ali svejedno, ta dva lika mogu da imaju bilo koje godine.
INTERVIEW.BA: Za kraj da se dotaknemo i predstave ‘Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali’ koja se igra na sceni sarajevskog SARTR-a, tu se prepliću četiri scene – arhetipski odnosi majka-sin, otac-kćerka, brat-sestra i ljubavnica-ljubavnik?
KARANOVIĆ: To je neko postmoderno pozorište. Trudila sam se da povežem neku apstraktnu formu sa nekim vrlo konkretnim emocijama. Meni je to vrlo zanimljivo i rediteljski i glumački da jedan tako prostor koji nema kulise, nije neki dekor i nema neki nameštaj da oživim. I da taj tekst koji je više pisan u nekoj polumonološkoj formi, dakle, nije realistički dijalog, da ispod toga bude jedan krajnje realistični. Emotivna mreža koju dvoje glumaca pravi na sceni i da ta emocija kroz te reči dopre do gledalaca. Svi ti likovi koji se pojavljuju oni su deo te neke lične istorije. Ali ne privatne istorije spisateljice Tanje Šljivar, nego nekog njenog viđenja onoga što je nju okruživalo u njenom životu. Ali, kako znate, ljudi imaju tako puno dodirnih tačaka, tako da to što je ona u Banjaluci živela, doživela i imala to neko iskustvo brat-sestra, majka-sin… i posmatrala, učestvavala i te osobe u njenom životu, na neki način, imaju puno dodirnih tačaka sa životima raznih ljudi, pa i mojim. Ne u toliko u samim likovima ili događajima koliko u emotivnim vezama. To je nešto što prepoznaš, taj odnos devojčice i njenog oca, prepoznaš odnos te žene i tog mladića, prepoznaš tu čežnju koju imaš prema nečemu što ti izmiče taj život, prepoznaš taj užasan gubitak majke i to kajanje, osećaj krivice za to kad sin umre pre svog roditelja. To su neke emotivne veze koje prosto prepoznaješ. Nije potrebno da ih preživiš da bi mogao da se povežeš sa njima.