ŠTA JE VEĆI ZLOČIN Udaranje sportiste ili genocid u Srebrenici?

Ne može izvršilac najstrašnijeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata tek tako da dospe u udarne vesti, mora malo i da se potrudi. Nije dovoljno streljati civile, neophodno je i nekog odalamiti po glavi. Hajde što je počinio genocid, to bi još nekako i moglo da prođe nezapaženo, ali što udara igrača ni krivog ni dužnog, e to je stvarno sramota. Kad bi naši mediji, društveni i politički akteri osuđivali svakog ko je izvršio neki ratni zločin ili uzeo učešća u genocidu, ništa drugo ne bi ni radili.

Mali fudbal, poznat i pod imenom futsal, ne spada baš u najpopularnije sportove, pa vesti sa utakmica Prve futsal lige Srbije retko izazivaju pažnju šire javnosti. Najbolja šansa ovog sporta za smeštanje u žižu masovnijeg interesovanja jeste izazivanje kakvog neuobičajenog incidenta. Na društvenim mrežama podeljen je snimak sa utakmice devetog kola pomenute lige između SAS-a iz Zrenjanina i ekipe FON Banjica iz Beograda. Gostujući Zrenjaninci pobedili su domaćine rezultatom šest prema četiri, ali taj trijumf je pao u drugi plan pred intrigantnijim dešavanjima na terenu.

Na inkriminisanom snimku se vidi kako pred kraj prvog dela, tokom pauze, trener zrenjaninskog kluba mlati svog igrača. Prvo ga je povukao za dres, privukao sebi, pa ga je potom odalamio šakom u glavu i vrat. Uspeo je još jednom da ga tresne pre nego što su uleteli ostali članovi ekipe i prekinuli tuču. Fizičko zlostavljanje igrača je dovoljno da privuče pažnju javnosti, ali to je bio tek okidač za ono što je usledilo. Prava vest se krije u identitetu trenera. U pitanju je Milivoje Batinica, osnivač zrenjaninskog odbora Srpske napredne stranke, uposlenik Telekoma i – optuženik za ratne zločine.

Optuženi za pokolj u Kravici

Naime, Batinica i još šestorica optuženih (Nedeljko Milidragović,  Aleksa Golijanin, Aleksandar Dačević, Boro Miletić, Jovan Petrović i Vidoslav Vasić) terete se da su, kao pripadnici Centra za obuku „Jahorina“ Specijalne brigade policije MUP Republike Srpske, 14. jula 1995. unutar, ispred i u neposrednoj okolini hangara zemljoradničke zadruge u selu Kravice izvršili ubistvo najmanje 1.313 bošnjačkih civila. 

Dakle, reč je o ljudima kojima se sudi za učešće u genocidu u Srebrenici, mada to ne stoji u optužnici. Država Srbija ne priznaje genocid, pa se ta ozloglašena reč ne pominje čak ni u sudskom procesu osobama koje su okrivljene za genocid. U početku je bilo osmoro optuženih za zločin, ali je sudsko veće tokom procesa donelo odluku da odbaci optužnicu protiv Dragoslava Parovića jer, prema nalazu sudsko-psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu, on zbog pogoršanja zdravstvenog stanja više nije procesno sposoban.

Suđenje sedmorici optuženika Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu počelo je pre sedam godina, ali je proces daleko od završetka. Tokom tih sedam godina, u retkim srbijanskim medijima koji su uopšte zainteresovani za zločinačku prošlost, s vremena na vreme bi se pojavila vest kako je suđenje odloženo zbog bolesti nekog od optuženih, ili zbog lošeg zdravstvenog stanja njihovih branilaca, ili zato što se svedoci nisu pojavili pred sudom, ili iz nekog četvrtog razloga. Ročišta su odlagana i zbog nerada Apelacionog suda koji nekoliko puta nije na vreme doneo odluke neophodne za nastavak suđenja. 

Suđenje kao strano telo

Nedeljko Milidragović, poznat i pod nadimkom Neđo Kasapin, bio je komandir drugog voda prve čete, a Batinica i ostali njegovi potčinjeni. Prema optužnici, Milidragović je u ranim jutarnjim časovima 14. jula 1995. godine izdao naređenje pripadnicima svoje čete da ubiju civile koji su bili zatočeni u hangaru u Kravici. Oni su formirali streljački vod, izvodili civile iz hangara, primoravali ih da pevaju četničke pesme, a zatim ih ubijali pucajući u njih iz automatskog oružja. U streljanju zarobljenih civila učestvovao je i Milidragović. Potom su pojedinačnim pucnjima dokrajčili žrtve koje su davale znake života. Istog dana, kada su civili dovoženi autobusima i kamionima do hangara u Kravici, Milidragović je u nekoliko navrata naređivao ostaloj šestorici da ih ubijaju.

Tužilaštvo za ratne zločine i Viši sud se pretvaraju da se masakr u Kravici dogodio u vakuumu, van vremena i prostora, kao da nema nikakve veze sa masovnim ubijanjima bošnjačkih civila na drugim lokalitetima, na obali Jadra, u dolini Cerske, na brani kod Petkovca, kod Orahovca, kod Kozluka, na vojnoj ekonomiji Branjevo ili u Domu kulture u Pilici. Što se tiče srpskih pravosudnih organa, Milidragović, Batinica i ostali su u julu 1995. godine pali s Marsa i počeli da ubijaju zatočenike koji su se tu nekim čudom stvorili. Sasvim očekivano, budući da se suđenja za ratne zločine u Srbiji odvijaju kao od bede, isključivo zbog međunarodnog pritiska, a i to malo procesa što se vode otežu se preko svake mere i sabotiraju na sve moguće načine. 

Nevoljno procesuiranje ratnih zločinaca odvija se u atmosferi glorifikacije ratnog projekta, njegovih idejnih tvoraca i izvršilaca na terenu. Što reče pre koju godinu Aleksandar Vulin, prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa. U međuvremenu je ponos na masovne ukoljice postao mnogo glasniji, razgalamio se i pravi zaglušujuću buku od koje se ništa drugo ne može čuti, pogotovo glasovi žrtava. U takvom društvu suđenja za ratne zločine zaista deluju kao strano telo. Ako je vrhovni komandant genocida Ratko Mladić proglašen za heroja, kako njegovi podređeni mogu da budu zločinci?

Otežavajuća okolnost

Tokom prethodnih sedam godina gotovo niko nije obraćao pažnju na Milivoja Batinicu i njegove kolege sa optuženičke klupe. Nikome nije bilo čudno što se ljudi optuženi za ratne zločine, ljudi koji su učestvovali u izvršenju genocida – brane sa slobode. Niko se nije bunio što proces traje nedopustivo dugo, niti što se na malobrojnim održanim ročištima redovno pojavljuje Vojislav Šešelj sa svojim pristalicama, kako bi vređali i maltretirali porodice ubijenih i davali podršku optuženicima. 

Kada se narečeni video-snimak pojavio na društvenim mrežama, odjednom je naraslo interesovanje za optuženog Batinicu. Došlo je čak i do reakcija nekih političkih aktera. “Tražimo da u što kraćem roku preduzmu neophodne korake kako bi Batinica odgovarao za počinjeno nasilje i više ne bi bio u kontaktu sa mladima kojima predstavlja autoritet i uzor, niti obavljao bilo kakve važne stranačke i državne funkcije”, piše u saopštenju opozicionih stranaka okupljenih u koaliciju Srbija protiv nasilja. Oni su usput podsetili da je „u toku suđenje Batinici zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u mestu Kravice, u blizini Srebrenice, u julu 1995. godine“. To mu valjda dođe kao otežavajuća okolnost.

Nakazna stvarnost

Čak i kad se poređaju sve bitne činjenice o ovom slučaju, ostaje gorak utisak da je ono glavno ostalo neizrečeno. Stvarnost u kojoj životarimo je toliko neljudska i nakaradna da se to rečima ne da iskazati. Džordž Orvel je pre skoro 80 godina pisao: “Da bi čovek video ono što mu je pred nosom, neophodna je svakodnevna borba”. Američki novinar  Bret Stivens u ovoj Orvelovoj misli vidi suštinu posla novinskog kolumniste. 

Čovek kojem se već sedam godina sudi za učešće u genocidu dospeo je u žižu javnosti zato što je povukao za majicu futsalera i udario ga šakom tri puta. Pritom mu se čak zvanično i ne sudi za genocid, jer je to zabranjena reč u Srbiji. Tek kad je u svojstvu trenera nasrnuo na igrača, naišao je na jednodušnu osudu javnosti. Biti optuženik za ubijanje Bošnjaka u okolini Srebrenice očigledno nije skandalozno, moralno neprihvatljivo, niti medijski atraktivno.

Ne može izvršilac najstrašnijeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata tek tako da dospe u udarne vesti, mora malo i da se potrudi. Nije dovoljno streljati civile, neophodno je i nekog odalamiti po glavi. Hajde što je počinio genocid, to bi još nekako i moglo da prođe nezapaženo, ali što udara igrača ni krivog ni dužnog, e to je stvarno sramota. Kad bi naši mediji, društveni i politički akteri osuđivali svakog ko je izvršio neki ratni zločin ili uzeo učešća u genocidu, ništa drugo ne bi ni radili. 

Tako otprilike izgleda ono što nam je pred nosom. Na kraju čoveku zbunjenom radikalnom nakaznošću realnosti, ostaje da se zapita šta je veći zločin: Udaranje futsalera ili genocid u Srebrenici? 

(zurnal.info)

Prethodna vijest

New explosion of costs on the motorway: Shady dealings on the section Poprikusa – Nemila

Naredna vijest

ZAŠTO SU OBORENE OPTUŽNICE ZA MILIONSKI KRIMINAL Da li su tužilaštva najslabija karika u bh. pravosuđu?