(Citizens licence infos)

Identiteti svih zemalja, ujedinite se!

Društvo Bosne i Hercegovine nikako da iskorači iz identitarnih utvrda, a što je pomalo banalan iskaz koji susrećemo gotovo stalno. Često sam imala prilike da slušam u okviru nekih istraživanja o izgradnji mira kako “obični ljudi” funkcionišu i obnavljaju pokidane veze, i gotovo svaki dan možemo čuti neku priču o zajedničkoj obnovi nekog verskog objekta, o različitim oblicima saradnje u okviru eko akcija, ženskom umrežavanju, zajedničkim inicijativama veterana i sl. Glavni uzroci tinjajućih sukoba su političke elite koje decenijama žive veoma dobro na račun ovih podela i koje su kroz svojevrsnu refeudalizaciju društva akumulirali ekonomsku, političku i simboličku moć sa čvrstim uporištem u podeljenim i etnički “očišćenim” teritorijama

Piše:  Zlatiborka Popov – Momčinović

Nijedan čovek nije ostrvo…

„Nijedan čovek nije ostrvo, sama po sebi celina… smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tebe“, napisao je Džon Don, a što je i moto romana Ernesta Hemingveja Za kim zvona zvone. Lepe misli koje nas pozivaju da iskoračimo iz vlastitih egoizama i uronimo u smisao celine, da proširimo svoje horizonte i vlastita (samo)ograničenja. U psihologiji je davno potvrđeno da ljudi imaju više motiva koji su im faktički urođeni bez obzira na njihove posebnosti, i jedan od njih je motiv za pripadanjem. Često čujemo da je čoveku najteže biti sam sa sobom, i da je to pozicija koju samo retki mogu da izdrže. Samoća je često praćena osećajem nelagode, neartikulisanog pritiska, posebno vlastitih misli sa kojima ne možemo da izađemo na kraj kad počnu da se odmatavaju. Latinska poslovica kaže Slično se sličnom raduje, i čoveku je ugodno biti u društvu onih s kojima koji dele slična iskustva, interesovanja i ukuse. No, s druge strane to je možda i najveća opasnost, jer možemo postati slepi za razlike i sebe reducirati na samo određene oblike pripadanja.

Popov Momčinović

U Bosni i Hercegovini se ova identitarna pripadnost uglavnom reducira na etnonacionalnu, a posebnu snagu tome daje fenomen religijskog nacionalizma čime se ove razlike preuveličavaju i „škrope svetom vodicom“ te dobijaju maltene onostrani značaj. No ako se spustimo na zemlju, reč je zapravo o socijalnom konformizmu s obzirom da se na osnovu etno-nacionalne pripadnosti (čiji je glavni marker religija) konstitutivni uživaju različite privilegije i prava. Politike prenaglašavanja razlika i potiranja onoga što je svim građanima i građankama zajedničko se sistemski proizvode zadnjih trideset godina s ciljem onemogućavanja čak i zamišljanja drugačijeg društva.  Šire gledano, reč je o fenomenu bekstva od slobode o kojem je pisao Erih From, gde usled straha od vlastite slobode i odgovornosti za vlastite postupke (jer ako smo individualno slobodni onda smo i sami odgovorni) koja nas previše pritiska nekritički uronjavamo u grupu i grupizam. Kada je reč o tzv. velikim grupama kao što su etničke odnosno nacionalne, gde je faktički nemoguće stvarno poznavati sve njene članove i članice, ovaj manjak se nadomešćuje kroz zajedničke mitove, nekritičko veličanje nekakve svete prošlosti, nesuočavanje sa ružnim stranicama vlastite istorije i kroz poistovećivanje sa vođom koji navodno okuplja raspršene pripadnike i pripadnice.  No na terenu, ljudi stalno i iznova kreiraju odnosno manifestuju svoje identitete, i ako se uzme samo npr. religioznost jasno je da nije reč o nečem monolitnom već da se religioznost kao i nereligioznost ispoljavaju na različite načine (npr. kad nereligiozni ipak slave određene veske praznike ili kad oni koji za sebe tvrde da su vernici ne poznaju verska učenja ili ne posećuju verske objekte).

Identiteti su složeni i često se pojam identitarna politika koristi da bi se ukazalo na opasnost zbog njihove moguće eksplozivnosti, ali i identiteti imaju različite funkcije. Posebno su značajni kada se radi o marginalizovanim grupama nad kojima se vršila sistemska nepravda i njihove osobenosti, jezik, kultura i način života potiskivani pod pritiskom tzv. „tiranije većine“. Upravo se politike identiteta javljaju i artikulišu u državama koje su nastale uništavanjem i asimilacijom starosedeoca, s ciljem ispravljanja starih nepravdi i priznavanja njihove kulturne i druge specifičnosti, često kroz dodeljivanje nekih posebnih prava čitavoj grupi. U tom smislu se napuštaju pojednostavljene pretpostavke da su građanska prava dovoljno apstraktna da mogu da obuhvate sve naše specifičnosti, a koji su zapravo vodili i imali za cilj asimilaciju. Takve politike su jednim delom proizvele i brojne kontroverze, naročito u zapadnoj Evropi gde su se identitarne politike najčešće javile u kontekstu imigracija, posebno radne snage iz nekadašnjih kolonija. No, priznavanje određenih grupnih prava je proizvelo različite probleme kao što je nastanak paralelnih društava i opasnost od kršenje prava pojedinaca i pojedinki unutar specifične grupe. U tom smislu je važno istaći da je glavna funkcija kolektivnih prava bolja zaštita individualnih i da se identiteti ne smeju posmatrati kao zaokružene, esencijalizirane celine. Naime, identiteti su uvek konstrukti, povezani su sa određenim javnim politikama i uvek nastaju u susretu sa drugima, jer tek tad zapravo postajemo svesni određenih specifičnosti koje često ne vidimo ako živimo i pripadamo većinskoj kulturi. Važno je podvući i da svaki čovek ima na desetine i desetine identiteta, pri čemu se često koristi metafora glavice luka.

Lično odmatavanje „glavice luka“

Pretpostavljam da smo svi svesni pitanja a i problema identiteta kad nas neko pita ko smo i šta smo (po Hani Arent ne treba pitati was već imer wer- ko je čovek a ne šta je jer se ne može reducirati na neko navodno objektivno i nepromenljivo svojstvo). Sećam se kad sam imala 15 godina kad su nas u školi pitali ko smo odnosno šta smo. Bila je to lepa ali čudna godina ta 1990., krenule su tzv. Antine reforme, živelo se veoma dobro, razne fine robe je bilo u prodavnicama a ne kao nekad samo po frišopovima, plate bile veoma solidne a radnici i radnice postali deoničari. U isto vreme to je period i etničke mobilizacije, već su se bila desila razna događanja naroda i sl., i neki čudni sastanci nekih lidera po republikama o tome kako da se spreči katastrofa. Na pitanje šta smo, svi smo povikali da smo Jugosloveni. To je bilo nešto što se podrazumeva jer smo zaista verovali da je to najbolja i najlepša zemlja na svetu, i da su Jugosloveni posebni i drugačiji, ni na Istoku ni na Zapadu. Zapad je bio uvek previše materijalistički a (tadašnji) istok uvek nekako siv i monolitan (kako sam živela u gradu blizu rumunske granice sa nevericom smo kao mali slušali priče kako tamo deca nemaju čokolade i kako postoji samo jedna vrsta hleba sa krompirom koji je toliko tvrd da se jedva može jesti. Uvek smo žalili Rumune u kojim uslovima žive pod Čaušeskom, da bismo uskoro na televiziji videli beživotno telo zloglasnog bračnog para nakon egzekucije.). „Vi ste Jugosloveni kad se Jugoslavija raspada“, rekla je nastavnica ali se i osmehnula na ovaj naš mladalački bunt. Na popisu 1991.  (nažalost) nije bilo dovoljno Jugoslovena, a socijalističke revolucije su svakako težile oslobađanju i potčinjenih naroda što se u SFRJ čuvalo kroz mehanizme tzv. nacionalnog ključa i tzv. „republički nacionalizam“. Uz to se dosta naivno verovalo da je tzv. klasna pripadnost objektivnija kategorija od tih, navodno anahronih oblika pripadanja koji će postepeno i „odumreti“ u besklasnom društvu. Poznati novinar, kolumnista i kritičar Bogdan Tirnanić je ‘negde 80ih godina sa usponom etničkih mobilizacija u jednoj kolumni duhovito napisao „proleteri svih zemalja uozbiljite se“.

Pored vlastitih opredeljenja, rano smo se susreli i sa tzv. pripisivanjem i upisivanjem identiteta tj. sa činjenicom da u novim okolnostima neki drugi aspekti dobijaju veći značaj. Kako sam svakog leta preko raspusta išla kod tetke koja je živela u gradiću pored Kruševca, tamo su me uvek zvali Vojvođankom. Dok su tetkine komšinice noću dok nije toplo pekle i okretale paprike za zimnicu,  ja sam po ko zna koji put priznala da je ovde sataraš i ajvar puno bolji od „našeg“ u Vojvodini.  No, kad sam upisala fakultet u Novom Sadu mogla sam uvideti koliko je i sam pojam Vojvođanin odnosno Vojvođanka širok. Nekako i valjda zbog načina govora koji je nešto drugačiji u mom rodnom gradu u odnosu na Novi Sad  i druge veće vojvođanske gradove, imala sam često utisak da me i ne smatraju pravom Vojvođankom.  No, mi smo uvek želeli puno više i šire pa smo na studentskim protestima 1996. nosili transparentne na kojima je pisalo da smo svet i da smo Evropa, naivno verujući da ćemo nakon tzv. demokratskih promena i mi stići u taj „evropski raj“, i dan danas teško dostižan.

Nakon završetka školovanja uvek je neka pretpostavka da se bar u tom nekom profesionalnom smislu može zaokružiti taj identitarni aspekt. Da to nije baš tako sam se uverila na jednoj radionici organizovanoj od strane Friedrich Ebert Stiftung radi osnaživanja žena u politici. Jedna od predavačica je bila profesorica Svenka Savić i sve nas je pitala o zanimanju. Na moje ja sam sociolog je vrisnula i rekla: „Nisi! Ti si sociološkinja!“. Ja se nisam bunila jer sam već nešto učila i o fenomenu feminizacije profesija, o tzv. pink zanimanjima i feminizaciji siromaštva, i promrmljala sam nešto u smislu ma da, jasno, a na Svenkino pa zašto ne kažeš ako je jasno, ja sam rekla „Ne znam eto, po navici!“. „A zašto po navici?“, nastavila je Svenka sa rafalnom paljbom. U svakom slučaju, to je bila konverzija identiteta na prvu i izlazak iz zone komfora, i početak mog jasnijeg spoznavanja zašto je feminizam važan. Najvažnije mi je sad podsetiti na kampanju Fondacije CURE Feminizam nije vodio ratove, nacionalizam jeste, i na Uvek neposlušne patrijarhatu, ratu, nacionalizmu, militarizmu… Žena u crnom .

Od 2004. živim u Bosni i Hercegovini gde se često i uglavnom za sve koji su iz Srbije bez obzira iz kog kraja dolaze kaže Srbijanci i Srbijanke, dok mi recimo Beograđane i Beograđanke kao ni Vojvođane i Vojvođanke nismo ubrajali u tu kategoriju.  Brat me je po automatizmu svrstao u Sarajlije i Sarajke, a što u Sarajevu (naravno) nikome ne pada na pamet.  Kad sam išla negde van ovih krajeva oni koje često zovemo „zapadnjaci“ su nas često gledali kao „istočne Evropljane“, potom kad bliže lociraju odakle smo nekad koriste termin Balkan a nekad bivša Jugoslavija (valjda je i njima nejasno koliko tačno država sada ima ili je lakše ne nabrajati ih sve posebno). Sećam se kako smo se i mi često tako nekako grupisali na pauzama na konferencijama, gde kao po nekom automatizmu idemo na kafu sa ljudima iz nekadašnje Juge, potom Bugarske, Grčke, Turske itd.

Hana Arent o banalitetu zla

Već sam pomenula Hanu Arent a ovaj isečak iz njenog teksta Mi izbeglice smatram posebno zanačajnim za temu:

„Pre svega, mi nemački Jevreji ne volimo da nas zovu izbeglicama. Jedni druge nazivamo pridošlicama ili imigrantima, a svoje novine glasilom Amerikanaca koji govore nemački. Koliko je meni poznato, nijedno udruženje izbeglih od Hitlerovih progona u svom imenu nema reč izbeglica… Naš identitet je toliko promenljiv da više niko ne zna ko smo. I sami Jevreji među sobom imaju isti problem. Francuski Jevreji sve Jevreje koji dolaze preko Rajne zovu Polaks – a nemački Jevreji Ostjuden. Jevreji iz istočne Evrope nas iz Nemačke zovu Jaeckes. Različito nas zovu i različite generacije iz iste porodice. Tako se događa da vas otac zove Jaecke, a sin Polak. Tako se od izbijanja Drugog svetskog rata i katastrofe koja je zadesila evropske Jevreje, pojavio i jaz između jevrejskih izbeglica i Jevreja starosedelaca”.

Hana Arent se čitav život borila za univerzalno ljudsko dostojanstvo i u svojim delima razmađijala opasnosti nacizma i svakog totalitarizma. Na brilijantan način je prikazala uzroke uspona totalitarizma, antisemitizam povezala sa usponom modernih nacionalnih i demokratskih država a ne kao što se često činilo sa reliktom iz anahrone prošlosti,  stradanje Jevreja u holokaustu, da bi od same zajednice nakon spisa Ejhman u Jerusalimu gde je opisala takozvani fenomen banaliteta zla (nasuprot percepcijama da je zlo nešto radikalno) bila optužena da “ne voli svoj narod”. Njena argumentacija da je na filozofski način prišla problemu i da ne može da voli čitav narod već samo pojedine ljude nije nailazila na razumevanje pa su je napustili i neki bliski prijatelji. U spisu Mi izbeglice ukazuje da, čak i u stravičnim okolnostima u kojima su se našli brojni evropski Jevreji i tu postoje razlike o vlastitoj i identitarnoj percepciji drugih Jevreja.

Hana Arent je svakako jedna od najvećih teoretičarki politikološke misli. Uvek je bila svesna svog jevrejskog porekla kao nečeg što je za nju datost i što stoga i ne može a i ne želi da izbriše,  jer se još kao dete susretala sa različitim predrasudama u školi i u nemačkom društvu.  Za SAD je često govorila da su za nju bile raj dok je pisala o značaju republikanskih ustanova ukazujući istovremeno na njihovu savremenu krizu, gde gola sila i nasilje preti da potre političko koje se bazira na govoru i razgovoru, a ne na upotrebi oruđa i oružja. U isto vreme je stalno isticala važnost univerzalnosti svakog čovekajer je Jevrejima upravo bila pokušana biti oduzeta svaka ljudska karakteristika. Po njenom mišljenju je stoga važna ljudska odgovornost prema svim drugim ljudima koji sa nama žive u određenom vremenskom trenutku, ma gde se nalazili. U tom smislu bez obzira na desetine i desetine identiteta koje svako od nas ima, ispod svih tih slojeva postoji zajedničko jezgro  do kojeg je potrebno doći.

Bosna i Hercegovina: “valja nama sa nama”

Društvo Bosne i Hercegovine nikako da iskorači iz identitarnih utvrda, a što je pomalo banalan iskaz koji susrećemo gotovo stalno. Često sam imala prilike da slušam u okviru nekih istraživanja o izgradnji mira kako “obični ljudi” funkcionišu i obnavljaju pokidane veze, i gotovo svaki dan možemo čuti neku priču o zajedničkoj obnovi nekog verskog objekta, o različitim oblicima saradnje u okviru eko akcija, ženskom umrežavanju, zajedničkim inicijativama veterana i sl. Glavni uzroci tinjajućih sukoba su političke elite koje decenijama žive veoma dobro na račun ovih podela i koje su kroz svojevrsnu refeudalizaciju društva akumulirali ekonomsku, političku i simboličku moć sa čvrstim uporištem u podeljenim i etnički “očišćenim” teritorijama. Kroz podeljeno obrazovanje u kojem se  obnavljaju različiti oblici negativnih stereotipa o onim drugima i pozitivnih autostereotipija o vlastitoj grupi, i kroz činjenicu da se alternativne vrednosti uglavnom promovišu kroz određene neformalne edukacije civilnog društva koje nisu ugrađene u sistem, ovakve pozicije se samo iznova potvrđuju. S druge strane, narod sebe često vidi kao transetničku kategoriju- kao napaćen narod, osiromašen narod i sl. Političari kao vešti manipulatori kad kažu “narod” često kombinuju značenje narod uopšte sa jasnim ili manje jasnim stalnim obraćanjima vlastitoj grupi. U ovakvom izbornom sistemu, gde politička utakmica postoji faktički samo unutar jedne etničke grupe, politički je očigledno neisplativo iskoračiti iz takve retorike, bez obzira na njene katastrofalne ekonomske, kulturološke i druge posledice.  No, time se ne treba amnestirati kukavičluk i nesposobnost političke i sociološke imaginacije, naprotiv. Nju snose ne samo tzv. etnički preduzetnici već i tzv. građanska opcija, čiji tzv. nositelji na loš i nevešt način (a što je proizvod ovdašnje političke nekulture, manjka edukacije i širine, kao i sindroma autokolonijalizma) istu zagovaraju. Umesto jačanja građanskog društva kao temelja, rada i obilaska na terenu i uvezivanja sa civilnim inicijativama, velika većina (čast izuzecima) ove opcije je opsednuta tzv. “osvajanjem države” kao izvora vlastitih prihoda i privilegija. Dovoljno je samo podsetiti na odnos npr. prema Paradi ponosa ovih stranaka (izuzev lidera i istaknutih pojedinaca i pojedinki iz Naše stranke) prema kojoj nisu hteli da zauzmu stav zbog straha od gubitka glasova kao i ličnih predrasuda, svodeći pitanja ljudskih prava LGBTI osoba na sarajevski pride jednom godišnje i pokazujući time da i za njih postoje građani i građanke drugog, trećeg itd. reda.

Evidentno je da je neartikulacija nekakve jasne političke alternative odgovornost političkih elita, ali je  zapanjujuća neodgovornost tzv. intelektualaca, čija se uloga od kritičkog aktera i korektiva društva uglavnom srozala na ulogu perjanica određenih identitarnih pozicija kojima daju naknadna (kvazi)naučna objašnjenja. Tu svoju poziciju često dobro naplaćuju različitim privilegijama koje im vlasti obezbeđuju (npr. pozicije savetnika, članstvo u različitim upravnim odborima, lako štampanje knjiga koje više liče na naučnim žargonom malo doterane stranačke pamflete nego na naučno istraživanje i sl.). Hana Arent je u razgovoru/intervjuu sa Ginter Gausom u tom smislu ukazala da nije bila šokirana Hitlerovim dolaskom na vlast jer se to moglo i naslutiti već zapravo ponašanjem intelektualaca u Nemačkoj (fenomen tzv. die Gleichschaltung) i da više nikad ne želi da pripada tzv. intelektualnim krugovima.

Jednom prilikom sam razgovarala sa jednom od majki iz Udruženja “Pokret Majke enklava Srebrenica i Žepa” za potrebe istraživanja o izgradnji mira. Osećala sam se nelagodno zbog svog imena i prezimena i ekavskog govora, a u isto vreme sam bila kao u nekom čudu zbog snage te žene koja je uprkos tragedije koju je doživela izgradila neku vlastitu oštrinu.  Dva sata smo razgovarale dok mi je pričala o životu u Srebrenici pre rata, o nepodnošljivim uslovima života u enklavi kao i njenom padu. Nakon što mi je rekla ko je sve od muških članova njene parodice ubijen ili nestao u srebreničkom genocidu, razgovor je završila rečenicom “valja nama sa nama” i da se nekad živelo lepo. Mislim da je zaista važno da svi prihvatimo ovaj savet i da sagledamo realnost u kojoj živimo. Politike podela i sukoba, demonizacija drugih, nesuočavanje sa počinjenim zločinima, vređanje žrtava i preživelih su deo ovdašnjeg banaliteta zla u kojem se prošlost stalno i iznova vraća kao traumatično iskustvo i guta budućnost koje faktički i nema, dok sadašnjost pluta između jer je neizdrživa. Nju čine opšte siromaštvo i beznađe, rasprodaja resursa tj. onoga što je od njih ostalo u bescenje, odlaganje otpada na našoj teritoriji, pražnjenje univerziteta i degradacija nauke i kulture, odlazak ljudi jer ubi bene ibi patria (tamo gde je dobro tamo je i domovina), starenje stanovništva itd. Kao politički odgovor na situaciju vidimo čvrsto držanje jedne te iste retorike (jer samo ta karta je izvesna a narod ujedno „dovoljno osiromašen“ za sigurnu prodaju nedostajućih glasova), uz lažno osvežavanje postojećih stranaka novim licima i nastanak navodno novih stranaka sa istrošenim licima naše oronule političke scene te smo u Evropi (bar) prvi po broju političkih stranaka po glavi stanovnika.  Ostali kao diskriminatorska kategorija kojoj pripada 17 nacionalnih manjina kao i etnički neopredeljeni građani i građanke će sa nastavkom ovakvih trendova uskoro obuhvatati sve nas, bez obzira da li smo nazovi konstitutivni ili nismo i na sve identitete koje nosimo.

(Heinrich Böll Stiftung, Sarajevo)

Prethodna vijest

DISKRIMINACIJA: Kako su lokalni moćnici odlučili koji učenik u Kantonu Sarajevo više vrijedi?

Naredna vijest

Goran Dujaković: Političarima je “fensi” da se jednom godišnje slikaju na partizanskom groblju