Beograđanin Nenad Cakić otac je djevojčice i dvojice dječaka; Lenke, Ilije i Vladeta. On je jedan od rijetkih očeva koji su isprobali čari porodiljskog odmora, a upravo o ovoj temi i iskustvima piše za Kidsinfo.
Njegov tekst pročitajte u nastavku.
Roditeljstvo je po svemu posebno iskustvo i ne postoji ništa slično što sam u životu prošao, a to kažem iz ugla nekoga ko je probao mnogo toga i živeo Nenad.
Kao jedan nestrpljivi ovan stalno željan avanture i dešavanja, konstantno sam produžavao spisak događaja koje sam preživeo i proživeo. Onda sam, čini mi se, došao do finalnog testa zvanog roditeljstvo. Za nek je „Ultimate Survivor“ naziv emisije ili takmičenja, a za mene ništa drugo do roditeljski sinonim. Da se razumemo, to što je biti roditelj najteži posao na svetu, ne znači da istovremeno nije i najlepše moguće iskustvo koje čoveka može da zadesi ili apsolutno najvažnija „stvar“ koju u životu može da uradi. Namerno kažem „zadesi“ jer i uz svaki vid planiranja porodice, ona te nekako zadesi ili narodski rečeno: „ne znaš dal si doš’o il si poš’o“.
Sve je počelo zahvaljujući inatu kojim smo mi s Balkana posebno nadareni. I ja sam se inatio s: Ko bre neće da se ženi? Ko bre neće dete? Ko neće troje dece u pet godina? Ko neće na porodiljsko? Ko neće kod psihijatra? Dobro, sad preterujem. Za medikamente još nisam, mada nisam se usudio da zakažem seansu pa to i dokažem. Zapravo, ništa od ovoga gde sam sad nisam planirao obuzet mladalačkom zanesenošću, ali sam sve dobio jer je Bog, izgleda, rešio da mi pokaže koliko nemam pojma šta je suština života.
Vaspitanje dece
Kada smo već kod suštine, ona je u tome da je supruga provela neke četiri godine u kući s decom i počela polako, ali sigurno da gubi kontakt s realnošću. Koliko god zvuči lepo da sa svojom decom, u toplini doma, provodite vreme, to zaista ume da bude iscrpljujuće, a sizifovski posao koji obavljate frustrirajući. Praktično ste u izolaciji, a zahvaljujući pandemiji COVID-19 i oni koji nisu na porodiljskom su imali priliku da iskuse njene čari. Istina, u prvo vreme vam ona jako prija, a onda dođe ono drugo vreme.
Na početku sage o roditeljstvu bio sam ubeđen da je moja lepša polovina, koja je posle „samo“ godinu odsustva s posla postala nepodnošljiva, zapravo jedna nezahvalna žena koja ne zna da uživa. Nije baš jasno, posebno nama muškarcima, zašto te žene stalno kukaju? Sediš kući, ne moraš da ustaješ na sabajle i juriš na posao s kojeg dođeš umoran, nego se lepo igraš sa svojim detetom, deset puta promeniš pelene, nekoliko puta opereš kad se uneredi, spremiš doručak, ručak i užine, malo raščistiš životni prostor koji u prisustvu i najmanjeg i samo jednog deteta često izgleda kao da bi samo benzin i šibica rešili stvar. I šta je tu tako strašno? Valjda ja treba da kukam kada dođem s posla kako sam umoran, poigram se pola sata s detetom, ručam i naravno legnem da odmorim. Zar ne? Ali, četiri godine i troje dece kasnije, kada sam već bio siguran da je razvod jedino što nam preostaje, odlučio sam da u ime ljubavi, ipak, pokušam da spasim brak i dokažem joj da biti na porodiljskom uopšte nije teško, te sam ponosno objavio da taj teret narednih godinu dana preuzimam na sebe.
OK, spasili smo brak ali vrlo brzo sam uvideo da moja supruga ne samo da nije luda, nezahvalna i stalno nervozna… svašta bih još mogao da nabrojim, ali ću se zaustaviti jer već rekoh da smo spasili brak, već mnogo snažnija i jača osoba od jednog „pametnog“ muža koji se usudio da izađe na crtu instituciji majke. Na pitanje koji mi je najbolji, a koji najgori dio porodiljskog, odgovor bi bio da je najbolji prvi dan ujutru kada sam počeo da uživam na tom „odmoru“, a najgori prvi dan popodne kada se već moglo videti na šta će to da liči. Epilog: Nekoliko meseci porodiljskog odsustva koje tata preuzme na sebe je višestruki benefit za porodicu. Sada kada ovo pišem, ne znam da li sam realno skrenuo, no, da se vratimo temi.
ada sam konačno odbacio sve uzaludne pokušaje da se odbranim od situacije, počeo sam da razmišljam čemu kompletna promena kursa pokušava da me nauči? Naučilo me mnogo toga. Da je za biti roditelj 24/7 potrebno mnogo strpljenja, te izuzetno dobra organizacija, posebno ako imate sreću da imate više od jednog deteta. Da su potrebni živci za to strpljenje i najvažnije, da se, kada se najviše naljutite, ispadnete iz koloseka ili budete najbliže nervnom slomu, velikom brzinom osvrnete na ljubav bez koje ne bismo imali ništa u životu. Ili se jednostavno zaključate u kupatilo i izvrištite. Može i u jastuk. Onda se pravite da ste normalni i nastavljate dan i obaveze dok se supruga ne vrati umorna s posla kako bi joj s vrata predali djecu na dalji tretman.
Izazovi porodiljskog
Ukratko, zaključak s porodiljskog je da je moja Mirjana jedna legenda i da ne treba da se razvedem, nego da joj sazidam Tadž Mahal. Ukoliko je i vaša supruga na porodiljskom, a vi nezadovoljni jer je nervozna, verujte i ona je legenda. Ako ne verujete, lako se otvara porodiljsko.
Cela ta situacija sa zamenom uloga je podigla stepen razumevanja na potpuno novi nivo, kao i međusobno poštovanje. Moj odlazak na porodiljsko je najbliže onome da se nađemo u tuđoj koži. Iako sam se, budimo iskreni, više puta dnevno pitao: „Što mi je sve ovo trebalo?“ Često se šalimo s tim da li bih se odvažio na porodiljsko sada kada znam kako je? Krajnje neočekivan odgovor je: „Naravno da bih“. Jedno iskustvo koje me je ojačalo i pripremilo za ono što dolazi, napravilo od mene i oca i majku u izvesnom smislu, te od Mirjane kompletniju osobu.
A ono što dolazi polako se naslućuje. Iskusniji roditelji odavno citiraju: „Mala deca, mali problem. Velika, veliki“, obavezno se smeškajući na naše trenutne „poteškoće“. Moram priznati da me to jako nervira. Iako sam suprugu više puta opominjao da ne uzima u obzir tuđa pametovanja, danas sam ja taj koji se ježi kada mi govore o vaspitanju, posebno onom uz primenu batina. Ne verujem u vaspitanje dece. Za mene je to samo druga reč za dresuru. Decu nisam želeo da bih imao koga da dresiram. Imam psa, a i njega baš nešto nisam vaspitao. Suština je u tome da se učimo međusobno, jer kao što oni ne znaju kako treba da izgleda dobro dete, tako i ja ne znam kako izgleda dobar otac, posebno kada sam ja taj tip. Možda je veliki Duško Radović to bolje opisao onom: “Dajte vi meni dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac”. Suština je u primeru koji im dajemo. To je ono što će usvojiti, a ne biti primorani da primenjuju zbog nečeg što zovemo vaspitanje. Inače, pišem ovo dok krišom uzimam čokoladu iz šteka, jer se trudim da ne dajem loš primer. I za kraj, savetujem tatama da daju primer suprugama i pokažu im kako je lako biti na porodiljskom. Tate neće više kukati kako im je teško jer ne viđaju decu po ceo dan, a neće se ni pitati zašto žene stalno kukaju da nisu stigle ni da jedu, kad po ceo dan sede kući sa decom, uživaju i ne rade ništa. Verujte mi, nek vide one kako je to kad svaki dan moraš na posao.
(Kidsinfo)
