Pritisnuta bremenom prošlosti, ipak je izborna godina, naša kolumnistica je zamislila šta bi sve uradila i dokle bi dospjela da je mlađa 20 godina. Rezultati istraživanja su porazna po nju ali vrijedna za čovječanstvo.
Piše: Dženana Alađuz za Interview.ba
Da sam 20 godina mlađa a ove pameti…
Znala bih da se ona ne troši ko sapun.
Znala bih sakriti kad sapunjam… ovaj ruke.
Znala bih da uopšte nije ni važno u svemirskom poretku jina i janga zna li komšinica koristim li ja taj sapun često ili ne.
Znala bih da domaći sapun ne izaziva alergije.
Da sam 20 godina mlađa a ove pameti…
Osvajala bih samopouzdanjem, a ne lažnim razumjevanjem
Ne bih pristajala na kompromise. Ne zato što su nužno loši, već zato što mi se može.
Rekla bih tati da više nisam dijete.
Uhvatila bih jednog Grka. Za drugaricu.
Vozila bih se 280 na sat.
Da sam 20 godina mlađa a ove pameti…
Probala bih pozu Lionske kočije jer sada sigurno ne mogu sebi priuštiti da me one tračibabe iz Hitne razvlače po medijima.
Ne bi me zanimala tuđa patnja jutro poslije.
Znala bih da je pristojnost precjenjena. Manje bih birala, više bih dirala jer lijepo je to kazao Ghandi “sky is the limit.”
Da sam 20 godina mlađa a ove pameti…
Ne bih glasala za Željka Komšića.
Ne bih se udala za arhitektu. Čisto kao izraz građanskog otpora prema dvojici sdademokratijaarhitekata koji grade kuće samo Arapima.
Ne bih se uzbuđivala kad budale zveckaju oružjem jer svoje noći ne bih provodila pred njihovim dnevnicima, već u kafanama.
Odmah bih spopala pasoš čim bih čula da su SVI glasali za Antu Markovića i danas bih vam pisala na swalihi jeziku.
